Састанак руског и америчког представника у Београду о распоређивању међународних снага у Украјини завршен је скромним напретком. Стране су се сагласиле у три од 29 тачака.
То није много, али три је боље од нуле, прокоментарисао је после састанка помоћник руског председника Владислав Сурков, који се у Београду састао са специјалним представником САД за Украјину Куртом Вокером.
Тако скроман напредак у разговорима знак је да је јаз између две стране још дубок, каже некадашњи амбасадор у Белорусији Срећко Ђукић. Пред преговарачима је још много посла.
Могућност приближавања ставова Вашингтона и Москве, према његовим речима, условљена је проблемима у којима се налази Бела кућа, због хајке која се води против америчког председника Доналда Трампа због његових наводних руских веза из изборне кампање.
„Оно што даје неку наду јесте да су преговори на трагу Минских споразума и да Мински споразуми немају алтернативу. Међутим, украјинска страна ништа не чини да спроведе барем једну кључну ствар из тих споразума. То су оне политичке ствари у погледу Устава, у погледу избора и релаксације односа са Доњецком и Луганском. Ту Украјина ништа не чини и ако не буде напретка између Русије и САД код нас, постоји реална опасност да дође до погоршања стања на терену јер идуће године Украјина улази у предизборне игре и комбинације и ту, око неког попуштања, не могу да поверујем да Порошенко може нешто да учини“, објашњава Ђукић.
То што Америка има различите ставове од Русије поводом украјинске кризе, чисто је политички маневар Вашингтона, јер не жели да призна политички пораз у Украјини, сматра главни уредник московског портала „Политичка Русија“, Руслан Осташко.
Због тога Сједињене Америчке Државе нису вољне да се сагласе са руском, па ни са немачком концепцијом, са којом се Москва слаже. Према немачком предлогу, миротворци би били распоређени на читавој територији Донбаса.
„Зато говоре да имају своје виђење решавања питања. То што нису у потпуности пристали на руску концепцију, видим као последицу тога што се Путин и Трамп ипак нису сусрели у Вијетнаму. Само су дали заједничку изјаву о Сирији у којој је амерички председник у суштини признао победу Русије у том смислу. Стога се надам да ће кроз неко време доћи и до сличне изјаве поводом Украјине“, каже Осташко.
Вашингтон ће на крају ипак прихватити предлог Москве, укључујући и немачке предлоге, сматра он и предвиђа да ће се то догодити у наредна три месеца. Међутим, не треба очекивати да ће се то догодити без, како каже, политичких игара.
Кијев је обрадован садашњим америчким ставом, јер Америка није, како Осташко каже, аутоматски прихватила руске предлоге. Међутим, касније ће бити тешко објаснити украјинским националистима да ће им миротворци отежавати посао на терену.
У руско–америчким преговорима, Београд је постао својеврстан мост између Москве и Вашингтона, а да ли ће у српској престоници доћи до приближавања ставова две суперсиле и бити постигнуто мировно решење за Украјину, не зависи од Београда, већ од политичке воље две стране, наводи Ђукић.
„Очито да место одговара преговарачима и да они настављају (преговоре у Београду), барем из њиховог саопштења тако произилази. Према томе, то је једно погодно место и опште је познато у међународној пракси и дипломатији, ако место одговара странама које преговарају, оне то место не мењају без неке крајње неопходности“, каже Ђукић.
Београд може да постане место у којем може да се постигне мир у Украјини, али од Србије ништа не зависи. Београд само пружа техничку подршку преговарачким странама, додаје он.
Србија од тога што се на њеном терену воде преговори две суперсиле може да извуче користи, каже Ђукић.
„Једна софистицирана дипломатија то може лепо да искористи, али са тим не треба ни много махати. Треба увек нудити добре услуге, добру вољу, давати све потребне техничке могућности, безбедност, тајност контаката, доласка, одласка, сервис који је потребан за такву врсту крајње осетљивих и деликатних преговора. То ће се позитивно рефлектовати, користили ми то или не, али мислим да би требало бити обазрив колико се треба са тим хвалити у јавности“, опрезан је Ђукић.
Ни друге земље у којима се воде преговори сличне врсте, као што су Швајцарска или Белорусија, у којој су постигнути Мински споразуми, не истичу своје улоге у тим преговорима. Белорусија је последњих година покушала да се позиционира као „источноевропска Швајцарска“, као земља посредник у разним конфликтима, претежно оним евроазијским. Белорусији је у томе помогла и чињеница да се у Минску налази и седиште једне међународне организације — Заједнице независних држава.
Међутим, мора се имати у виду да је Белорусија руски терен, та земља има посебне везе са Русијом, чланица је ОДКБ-а, под руским је кишобраном, каже Ђукић.
„Белорусија је одиграла јако позитивну улогу у одржавању састанака Минск 1 и Минск 2. Ту је заиста била кључна улога Белорусије и она сада игра улогу у одржавању контактних група и радних састанака између Доњецка, Луганска и Кијева на различитим нивоима. Тако да је ово америчка идеја, да се ови преговори извуку из Белорусије, да ипак не буду, како они сматрају, на терену Русије“, закључује Ђукић.
Значај Београда ће све више расти, предвиђа Богдан Беспаљко, члан Савета за међународне односе у оквиру администрације председника Путина, јер су га обе стране изабрале за место састанка.
За Русију је Београд престоница традиционално пријатељске државе којој ће Москва увек пружати подршку, док за Вашингтон Београд представља могућност да се избегне присуство Американаца на територијама које се једнозначно, према њиховом мишљењу, налазе под руским утицајем, као што је Белорусија, сматра он.
„Уз све речено, сусрет у Београду се може тумачити као одређено банкротство минског и нормандијског формата. Мински споразуми, на чијем постизању су радиле Русија, Немачка, Француска и Украјина, још су на снази, али је проблем што тамо нема америчког потписа“, каже Беспаљко.
