Унутар ЕУ постоје центри моћи који намеравају да Србију чекају у некој врсти политичке и геополитичке заседе, сугерише нам аналитичар Драгомир Анђелковић, и да дочекају тренутак кад је држава пред капијама ЕУ и да нам онда испоставе захтев за признање Косова. Међутим, сматра он, та њихова тактика се у великој мери заснива на блефу, на заплашивању Србије да она сама нешто понуди.
Бирократски блеф из Брисела
Брисел неће дозволити, отворено је саопштио председник Србије Александар Вучић, да Србија постане пуноправна чланица Европске уније без правно обавезујућег документа на крају процеса нормализације односа са Приштином.
„Морате да извршите нормализацију стања, како они то кажу“, цитирао је Вучић и додао да је, како год да се то тумачи, то оно што ЕУ очекује. „Није то признање, нико то не говори на тај начин. Говоре између редова, али не на тај начин, али ово је оно што ја могу да вам кажем“, истакао је председник Србије.
Докле год Шпанија, Грчка, Словачка и неколико других земаља, али пре свега Шпанија, као једна од носећих држава ЕУ, не признају Косово, констатује Драгомир Анђелковић, немогуће је испоставити ту врсту услова за Србију, поготову сад кад су се страсти подигле због Каталоније.
„За Србију је сад јако битно да почне да лобира код Шпаније и код других држава које нису признале Косово, али пре свега код Мадрида, да Мадрид постане нека врста нашег адвоката унутар ЕУ који ће се борити за то да према Србији постоји фер третман, да нас на крају не дочека непринципијелан захтев“, предлаже Анђелковић.
Обавезујући споразум, сам по себи, не мора да буде проблем, сматра он, проблем је шта се налази у том споразуму. Ако је то споразум о техничкој сарадњи то је једно, резонује Анђелковић, али ако је то споразум који задире у државне проблеме, то је друго. Зато је, понавља он, важно да Београд преко Мадрида проба да откочи пут ка Бриселу.
Прање прошлости преко леђа Србије
Према мишљењу Душана Пророковића из Центра за стратешке алтернативе, у питању је ствар историјског карактера како би се легитимизовало и у великој мери легализовало и НАТО бомбардовање Србије и све оно што је ЕУ радила на Балкану.
„И они око тога уопште неће попуштати. То је дефинисано такозваним Ишингеровим планом из децембра 2007. који на крају треба да резултира пријемом Косова у УН. Дакле, Волфганг Ишингер је још тада написао да од Србије нико не очекује директно признавање Косова. Ми ћемо моћи да пишемо у нашим саопштењима за јавност да је Косово део Србије, али фактички Србија не би позвала Русију и Кину да уложе вето на пријем Косова у УН, и тако би се потпуно легитимизовао статус Косова у међународним односима, тако да ми више никаквог утицаја на косовско питање не бисмо имали нити на био каква животна питања на Косову и Метохији“, подсећа Пророковић за Спутњик.
Ако би се нашла пред уценом, Србија би, према мишљењу Драгомира Анђелковића, морала да поступи тако да ни по коју цену не прихвати признање Косова осим ако се не нађе неки аранжман о подели Косова и паралелном решавању статуса Републике Српске.
„То захтева одређену међународну конференцију где би се отворена питања на Балкану решила. Без тога, Србија мора да буде спремна и по цену прекида евроинтеграција да одбије ту врсту условљавања кад се ради о прихватању лажне независности Косова“, прецизира тај аналитичар.
Косово не треба да има алтернативу
Анђелковић подсећа да већ неколико недеља чујемо да и Американци и водећи светски центри моћи постављају рокове у ком периоду мора да се реши косовско питање.
„Вероватно је одраз тога и оно што је Вучић рекао, али једна ствар је констатовати, а друга заузети став. Мислим да Србија мора да заузме јасан став да без компромиса којим се задовољавају наши интереси неће прихватити ту врсту споразума, иначе то би било једна врста поткопавања националних интереса“, јасан је Анђелковић.
Од ЕУ, подвлачи Душан Пророковић, нема ништа. Чак и да има, каже он, у неким наредним годинама или деценијама, питање је на шта ће та ЕУ личити.
„Да ми прво сачекамо да видимо како ће се криза унутар ЕУ завршити, шта ће бити нова политичка решења, све чешће се говори о ЕУ у две или три брзине, значи да бисмо ми били део некакве периферне западнобалканске или балканске интеграције са посебним везама са Бриселом, па онда ми да решавамо и косовско питање и све друге ствари. Овако они који су склони политичкој трговини праве лош рачун, ми бисмо дали све, а заузврат не бисмо добили ништа од новог обећања“, резонује Пророковић.
Пророковић сматра да Србија, донекле, своју економску будућност може да планира и без ЕУ. Он каже да би прихватање Ишингеровог плана изазвало велике потресе, било да се та ствар опосли уз одржавање референдума или без одржавања референдума. Дошло би, напомиње Пророковић, до велике и дуготрајне поделе у друштву и толико драматичне да би последица сасвим сигурно било.
