Операције су почеле 16. новембра 1914. године, а борбе су вођене на фронту дужем од 200 километара.
Аустроугарски генерал Оскар Поћорек је на Србију кренуо са 400.000 војника и 400 топова.
Супроставило му се 270.000 српских војника са 426 топова.
После пораза на Мачковом Камену, српска војска се нашла у изузетно тешком положају и била је приморана на повлачење. Уз све то, у ноћи 14. новембра рањен је и генерал Петар Бојовић, командант Прве армије. На његово место именован је генерал Живојин Мишић.
Лоше време је додатно отежало и напредовање Аустроугара, али и повлачење Срба, а додатни проблем је изазвао и недостатак хране, одеће и артиљеријске муниције.
Због свега тога, генерал Мишић наређује да се Прва армија прегрупише и повуче на положаје западно од Горњег Милановца. Ту долази до још једног проблема. Уместо артиљеријске муниције од 75 милиметара потребне за српске топове, из Грчке стижу гранате дуже за 2.5 милиметра. Постоје теорије да је Грчка намерно послала неодговарајућу муницију — грчки краљ Константин био је доказани германофил. Теорија никада није доказана.
У том тренутку на сцену ступају два веома важна чиниоца које је начелник генералштаба Српске армије војвода Радомир Путник назвао „Петом српском армијом“. Гранате железницом бивају транспортоване до Ниша где су демонтиране, а одатле су хитно слане у Крагујевац у тополивницу — данашњу фабрику „Застава оружје“, где су их скраћивали. Одатле је, опет железницом, артиљеријска муниција враћана на ратиште. Железница је, опет, одиграла веома важну улогу — јер по блатњавим и расквашеним друмовима Краљевине Србије сигурно не би могла да на фронт стигне на време. Истовремено, на фронт као попуна десеткованој Српској армији стиже из Скопља и чувених 1300 каплара. Цвет српске интелигенције повучен са универзитета добија своје прве чинове после краткотрајне обуке и бива упућено у јединице. Преживеће их само 400.
У међувремену, 1. децембра 1914. године Поћорекова армија улази у евакуисани Београд. У Бечу се мислило да је то коначни крај мале балканске Краљевине и могућност да се окрену другим фронтовима, међутим…
Док је Пета аустроугарска армија правила параду у Београду, а светске телеграфске агенције чекале да објаве вест о коначном паду Србије, креће велика противофанзива.
Након снажне артиљеријске припреме, у зору 3. децембра 1914. године почиње велики противнапад прегруписане српске војске. Било је то велико изненађење за Поћорека, јер се у Бечу сматрало да је противник разбијен и без могућности за попуну резервом и муницијом. За само два дана, 5. децембра пробијен је фронт 16. Корпуса аустроугарске војске и отпочело је гоњење непријатеља. Истог дана Прва армија избија на Маљен, а Ужичка војска излази на обалу Дрине.
Завршна офанзива за ослобођење Београда почиње 11. децембра, ударима Прве, Друге и Треће армије. Због силине удара српске војске, Поћорек наређује да се у подне 14. децембра са првим мраком изврши повлачење свих јединица преко Саве.
Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, а 15. децембра се у њему поново завијорила српска тробојка.
Губици на обе стране су били огромни. Српска војска је имала 22.000 погинулих, 91.000 рањених и 19.000 заробљених — укупно је из строја избачено 153.373 војника, 2.110 официра и 8.074 подофицира.
Губици Поћорекове армије су били много већи:
погинулих — 27.216 војника и подофицира и 1.080 официра,
рањених — 118.911 војника и подофицира и 3.211 официра,
заробљених — 1.800 војника и подофицира и 66 официра,
несталих — 73.988 војника и подофицира и 656 официра,
болесних — 44.117 војника и подофицира и 2.599 официра.
У збиру, из строја је избачено 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.
Стравично!
Колубарска битка је имала велики утицај на даљи ток Првог светског рата. Силе осовине су онемогућене да затворе трећи фронт и да војску са њега прегрупишу на друга два — ка Француској и ка Русији. Одложен је и улазак Бугарске у рат, али је и Италија, после ове победе, одлучила да у рат уђе на страни Антанте. И, што је можда и најважније, Немачка је била приморана да ослаби своје снаге на Источном и Западном фронту и да на Балкански фронт пошаље трупе под командом Августа фон Макензена као помоћ Аустрији.
Генерал Мишић је Колубарском битком одржао лекцију не само Поћореку и његовој армији. Тактичко повлачење Прва армије, прегруписање и концентрисани противудар се данас изучавају и на француском Сен Сиру, руском Фрунзеу и америчком Вест Поинту!
