Процес евроинтеграција је, према речима политиколога Александра Павића, у овом веку постао геополитички. Све то, указује тај политиколог, нема везе са идеалима, јер се оног тренутка кад су примљене Бугарска, Румунија, па и Хрватска, видело да то нема везе са стандардима о којима се толико прича, него да је то геополитички пројекат да би се све што може да се стави ставило под контролу неке будуће централизоване власти у Бриселу.
Контрола свих из једног центра
Исто тако, процес евроинтеграције Србије је геополитички програм, додаје он, чији је циљ да се стекне апсолутна контрола над политичким животом и над суверенитетом Србије.
Опаска министарке за евроинтеграције Јадранке Јоксимовић, која је нагласила да је изненађена порукама након Савета за спровођења ССП-а, јер се најмање говорило о Србији, а много више о пакет аранжману региона Западног Балкана, према Павићевом мишљењу је реална.
„Била сам разочарана јуче што се говорило о пакету Западног Балкана“, напоменула је министарка и рекла да су Западни Балкан и добри регионални односи важни, то је наш национални интерес, али је истакла да не разуме зашто се Србији толико потенцира обавеза регионалне сарадње, јер је Србија својим понашањем, поготово председник Вучић, директно показала способност за продуковање стабилности. Јоксимовићева сматра да је то успоравање Србије у процесу евроинтеграција.
„Преко евроинтеграција се испоручују услови које Србија треба да испуни, а који нису у нашем интересу, врло често, пречесто, и ово је још један доказ. Наиме, пројекат Западног Балкана је, у ствари, начин да не можете да апсорбујете све те земље, а и немате амбицију да све то урадите, али је битно да их држите под неком врстом контроле, као нека врста источног партнерства, само што је ова варијанта за нас, за ’балканске дивљаке‘“, категоричан је Павић.
Све је то упаковано у шарену лажу, шарени пакетић евроинтеграција, а у ствари је, апострофира тај политиколог, циљ исти као што се Европа понашала у последња два века.
„То је колонијални приступ, где ви треба да будете срећни што сте колонизовани и да то још упакујете у шаренило које можете да продате људима као испуњавање неких великих идеала и придруживање великој породици европских народа“, истиче Павић.
У питању је још један пример двоструких стандарда који важе за Србију, сматра Александар Митић из Центра за стратешке алтернативе. Кад је реч о реформама које је Србија спровела, биле оне добре или не, али које су усклађене са ЕУ, констатује он, Србија је учинила више од других кандидата или потенцијалних кандидата.
Дамоклов мач на Београдом
„Међутим, Бриселу не одговара издвајање Србије из два разлога. Прво, да би се прикрило одсуство воље за проширењем унутар саме ЕУ и тако купило време. Друго, да би се одужио период притиска на Србију, јер ЕУ највише одговара статус кандидата неке чланице. Немају никакве обавезе према вама, а могу да вас условљавају до миле воље“, наглашава Митић за Спутњик.
И управо ту лежи дупли стандард, подвлачи он, јер док остали кандидати за чланство са Западног Балкана морају да испуне само неке основне услове, само се од Србије тражи добровољно одрицање од сопствене територије и то кроз један крајње перфидан еуфемизам који је назван правно обавезујући споразум, којим би се Србија натерала да призна правни субјективитет Косова, односно чланство Косова у УН, након чега признање постаје крајње ирелевантно.
Председник европске комисије Жан Клод Јункер, сматра Александар Павић, није тај који ће одлучивати, већ се зна да је у ЕУ све на државама-чланицама и оне су те које ратификују. Знамо, подсећа он, шта о Србији мисле најјаче државе, пре свега Немачка, и оне ће тражити своје усове.
Најзад, цео тај процес је, сугерише Павић, „Дамоклов мач“ који Србији виси над главом и који служи само онима који нису пријатељски настројени према Србији, да се у руху евроинтеграција и европских идеала у ствари испоручују слични услови које су Србији испоручивали и уочи Првог светског рата и уочи Другог светског рата.
