Има ли да још неко да верује у алтруизам ММФ-а? Да му није јасно како иза несебичне бриге ММФ-а за вашу добробит, док зарађују на томе што вас кредитирају, стоји само голи интерес.
Да би они били сигурни да ћете дугове моћи да им вратите, морате да се реформишете и, наравно, заврнете све славине, штедите и трошите само за оно што одреди борд директора из Вашингтона. Па ако је и на добробит ваше макроекономије и финансија, тим боље.
По паре је у ММФ отишао само онај ко је морао, а да им се то душебрижништво и те како исплати јасно је већ и из чињенице да и када завршите са њим, ММФ не би да га се тако лако ратосиљате.
И када његове паре спавају, на њима зарађује. Ових дана смо сазнали да нас је коштао и трогодишњи аранжман са ММФ-ом који нам је, злу не требало, из предострожности наменио 1,2 милијарде долара. Хвала богу, није затребало, али смо ту резерву платили сто милиона евра.
Оцена премијерке Ане Брнабић да је „ММФ понекад оштрији него што је потребно и у том смислу би нови споразум могао да омете привредни раст“, изречена још у јулу у интервјуу агенцији „Блумберг“, најавила је да ново продужавање аранжмана није готова ствар. Пре него што Србија одлучи о новом аранжману, процениће последице текућег аранжмана по економски раст, објаснила је тада председница Владе Србије. Још увек не одступа од тога.
Ипак, судећи по изјавама за медије, припадници конзервативне школе мишљења која сматра да потрошњу треба спутавати, у Србији су и даље у већини у односу на економисте који мисле да нема привредног раста без веће потрошње. Тешко је објаснити зашто је то тако када је искуство ЕУ, односно еврозоне, показало да им мерама штедње привредни раст није добацио ни до један одсто. На крају је еврозона својим чланицама морала да упумпава новац откупом и државних и корпоративних обвезница.
Или и даље сматрамо да нам треба тутор, да због наших навика, менталитета, можемо нешто да урадимо само ако смо под притиском испуњења уговорених обавеза. А то значи да је најбоље да то радимо кроз аранжман са ММФ-ом.
Али ако и нећемо аранжман, ММФ опет има кеца у рукаву, нешто лакше на менију. Чуваркућу, јер пријатељ остаје пријатељ.
„Пи-Си-Ај (Полиси координејшен инструмент) је нови инструмент Фонда. Од садашњег аранжмана разликује се по томе што је намењен земљама којима није потребна финансијска подршка. Што се тиче циљева и надзора, веома су слични и ту би било провера на сваких шест месеци. То је само један од бројних доступних инструмената ако се српске власти одлуче да имају нови аранжман“, као прави трговац изрецитовао је недавно шеф Канцеларије ММФ-а у Србији Себастијан Соса.
О новом програму који је ММФ лансирао у јулу ове године, а амерички медији га назвали „чуваркућа“, мало се зна. Његове предности и мане још нису познате, с обзиром на то да ни у једној земљи није реализован. Хоће ли Србија, ако се одлучи, бити покусни кунић ММФ-а у том случају? И колико би нас те консултантске услуге коштале? Сигурно то није џабе, као што није био, како смо сазнали, ни аранжман из предострожности.
Министар финансија Душан Вујовић, иако се са разлогом похвалио резултатима који говоре да смо постигли и одржали толико жељену макроекономску и фискалну стабилност, ипак мисли да би сарадњу са ММФ-ом требало наставити све док Србија не буде у зони такозваног инвестиционог грејда, односно рејтинга који обећава виши ниво инвестиција.
Од некадашњег чиновника Светске банке се то и очекивало. И представник те финансијске институције у Србији Лазар Шестовић исти став исто образлаже.
„Страни инвеститори прво питају да ли земља има програм са ММФ-ом или не, јер то је неки гарант шта се ту дешава и колико су ствари под контролом“, објаснио је он.
Да то не мора да буде тачно указује пример из комшилука. Мађарска, која је 2013. годину дана пре рока исплатила дугове ММФ-у, по истеку аранжмана га је средином 2014. испратила из канцеларије у Будимпешти. Прошле године је била четврта најатрактивнија држава за стране директне инвестиције (СДИ) у европској индустрији, са растом од 103 одсто.
А да раст инвестиција априори не значи и раст привреде показала је и анализа која је пре три године рађена на узорку шест земаља Средње и Југоисточне Европе и две државе Латинске Америке. Укрштени показатељи су на крају резултирали одбацивањем претпоставке о позитивном утицају страних директних инвестиција (СДИ) на привредни раст и запосленост.
Закључено је да је много битнија секторска структура и облик страних директних инвестиција од њиховог квантума. Дакле, земља неће имати благодети од њиховог прилива уколико се правилно не усмери њихова структура.
Тако је, на пример, највећи годишњи раст БДП-а Мађарске био од 1998. до 2005. године, када је прилив страних директних инвестиција износио по неколико милијарди долара годишње. У 2006, 2007. и 2008. години раст прилива СДИ је био енормно велики, са максималних 74 милијарде долара у 2008. године Истовремено је изостао раст БДП-а, био је мањи од један одсто годишње.
У свим посматраним земљама, приде, дошло је до погоршања биланса плаћања земље, односно до значајно бржег раста увоза од извоза. Значи, има инвестиција и инвестиција.
Присуство ММФ-а, тако, може да буде, а не мора да значи. Али кошта. Биће, ипак, да су много важније оне домаће „чуваркуће“.
