Србија је једина земља у региону која има аранжман са ММФ-ом. Крајем фебруара идуће године истиче трогодишњи аранжман из предострожности, вредан око милијарду евра.
Услов за склапање аранжмана је било пристајање на спровођење економског програма који обезбеђује смањење фискалног дефицита, реформу јавног сектора и заустављање пораста јавног дуга, односно његово довођење на силазну путању од 2017. године. Средства одобрена, што се каже злу не требало, нисмо повлачили.
Да бисмо могли да ставимо тачку на аранжман са Фондом управо је наговестила, и то при крају посете мисије ММФ-а Србији, премијерка Ана Брнабић. Изгледа на изненађење овдашњих економских стручњака.
Мисија Фонда предвођена Џејмсом Руфом, који је оценио да су постигнути одлични фискални резултати не само у овој години, него током целокупног трајања аранжмана, у Београду је од 22. јуна и управо завршава посету.
Да ли је баш у току њеног трајања било време за преиспитивање Брнабићеве по питању новог аранжмана са ММФ-ом о чему је говорила у интервјуу „Блумбергу“ вероватно је мање битно питање. О томе је сигурно већ било речи у априлу на Скупштини ММФ-а која заседа једном годишње. Јер одлуке о евентуалном наставку аранжмана се не доносе преко ноћи.
Србија, наравно, може да одустане од даљих аранжмана са ММФ-ом, првенствено, јер нема никакав дуг према тој финансијској институцији, као што га није имала ни када је склапала овај аранжман из предострожности.
Шта се, у међувремену, променило. Па то да су, како је то Руф сажео, Влада Србије и Народна банка Србије (НБС) „постигли драматично побољшање“ економске ситуације у Србији.
Али Србији треба већи привредни раст од три одсто колики је виђен у 2017. години да би и становништво то осетило на свом стандарду.
„Очито је добро имати некога да вам даје темпо, ритам реформи, са ким разговарате о приоритетима, и све то је велика предност. Међутим, понекад је ММФ оштрији него што је потребно, и у том смислу би нови споразум могао да омете раст“, рекла је Брнабићева. Њена намера је да Србија у наредне две године убрза економски раст на четири одсто.
Зато ће Србија проценити последице аранжмана са ММФ-ом по економски раст пре него што затражи нови аранжман, објаснила је премијерка за америчку агенцију „Блумберг“.
Коментаришући њену изјаву, Руф је кратко рекао да је на властима Србије одлука да ли ће затражити још један аранжман са ММФ-ом, констатујући да се данас није разговарало о новом аранжману, већ о успешном завршетку постојећег. Није, међутим, пропустио да утешно напомене да би нови аранжман био фокусиран на раст привреде.
А тај раст се, судећи по искуству еврозоне, тешко може остварити уз даље стезање каиша и кресање потрошње, што је на крају довело до ниске инфлације и пада производње. Толико „стабилног“ пада, да се марта 2015. кренуло са упумпавањем у привреду, не би ли се подстакла, прво 60 милијарди евра месечно, а потом и 80 милијарди, и откупљивањем државних обвезнице чланица еврозоне.
Зашто су економисти листом у изјавама медијима и даље за опстанак аранжмана са ММФ-ом и зашто, за разлику од Брнабићеве, беспоговорно сматрају да је Србији, упркос показаним резултатима, јединој у региону и даље потребан старатељ?
Албанија је недавно завршила аранжман уз договор да у наредних 10 година јавни дуг сведе на 60 одсто БДП-а. Македонија га нема већ 10 година, БиХ има замрзнут статус јер нису испунили одређене услове, Црна Гора нема аранжман, већ само техничку подршку Фонда. Словенија и Хрватска нису склапале аранжмане са ММФ још од деведесетих година прошлог века, а немају га ни Бугарска и Румунија.
Професор на Београдској банкарској академији Исмаил Мусабеговић за Спутњик каже да кад немате развијена интерна контролна тела која имају такав ауторитет да контролишу рад владе, буџет, све што је макроекономски показатељ, препоручљиво је да то буде ММФ.
„Критеријуми ММФ-а можда јесу строжи, и то је дискутабилно, али свакако такав аранжман не може да одмогне држави, односно влади, а грађани ће имати неку врсту сигурности да неко, без политичког утицаја, може да контролише владу. Тај аранжман је из предострожности, а ако се наставе ови трендови до фебруара мислим да би наредни аранжман био нешто блажи и повољнији“, каже Мусабеговић.
Он сматра да је постојање аранжмана са ММФ-ом битно и за стране инвеститоре јер знају да су подаци који су им предочени проверени, потврђени.
На питање који је то ниво који треба да достигнемо да нам ММФ више није потребан и када су то урадиле Мађарска, Пољска и остале земље, саговорник Спутњика каже да је то ствар политичке одлуке.
„Ако имате уравнотежене јавне финансије можете да кажете: ’Не, не треба нам ММФ‘.“
Он додаје да је другачије са земљама-чланицама Европске уније, којима ММФ и није потребан.
Постоје механизми у оквиру ЕУ који, без обзира да ли имате за валуту евро или не, контролишу све финансијске извештаје у земљи.
„С обзиром на то да ЕУ није надлежна за нас, ММФ је права адреса за екстерног контролора кретања у земљи. То не може да смета, а даје нам сигурност да је и влада на правом путу“, каже Мусабеговић за Спутњик.
Да би одустајање од наредног аранжмана који би имао мониторинг улогу негативно утицало на рејтинг Србије у свету, сматрају и економиста Миладин Ковачевић, али и професор на Економском факултету Дејан Шошкић, који мисли да смо, упркос добрим резултатима, још ровити да би одустали од аранжмана.
Економиста Иван Николић, пак, сматра да након стабилизације финансија, Србији предстоји да увећа стопу раста. Он напомиње да се наши и интереси ММФ-а не морају поклопити у случају када се у буџету отвори простор за развојне пројекте, као што је сада. Фонд може да процени да ли је то што смо наумили потребно и сугерише где бисмо то могли да уложимо.
ММФ сматра да сваки вишак који се појави у буџету треба да се искористи за превремено враћање дугова, уместо у улагања или за више плате, указује Николић.
Према речима уреднице „Бизниса“ Радојке Николић, и даље постоје две школе мишљења: конзервативна, која сматра да потрошњу треба спутавати, и она која цени да нема привредног раста без веће потрошње. Николићева, међутим, напомиње да већина експерата мисли да због наших навика, менталитета, можемо нешто да урадимо само ако смо под притиском испуњења уговорених обавеза и да је најбоље да то радимо кроз аранжман са ММФ-ом.
Може ли Србија да напусти ММФ и да постане — балкански тигар? Прочитајте више у посебном тексту.
