И то је руско мешање толико очигледно да за ове тврдње чак нису потребни било какви докази; никакви докази, узгред буди речено, нису ни понуђени.
Или се пак завера против западне демократије тражи на сасвим погрешном месту, а прави завереник није Русија него Џорџ Сорош, како је то у уторак с говорнице у Европском парламенту у Стразбуру устврдио Најџел Фараж, идејни отац „брегзита“?
У „Новом Спутњик поретку“ о овом су питању говорили новинар Жељко Цвијановић и аналитичар Драгомир Анђелковић.
„Русија јесте крива“, каже Жељко Цвијановић. „Крива је утолико што све више постаје нека врста алтернативе. Њој се суди, и она се покушава сузбити јер нуди ново решење за светски поредак, а не зато што се истински меша у туђе послове. А како би се у туђе послове мешао неко ко толико инсистира, не само на сопственом суверенитету већ и на суверенитету својих партнера? Чини ми се да је управо то инсистирање на суверенитету, заправо, по Запад много опасније од онога за шта оптужује Русију“.
И Драгомир Анђелковић сагласан је да се највећи „грех“ Русије састоји у томе што је понудила алтернативу.
„Евроатлантска структура успоставила је вишеслојну окупацију читавог света, и то је функционисало беспрекорно после пада Берлинског зида. Поремећај је настао оног момента када се појавила алтернативна сила, а то је Русија, која је стала на ноге и почела да се опире. Постала је претња том неоколонијалном евроатлантском систему… Зато је и гледају са толико мржње и покушавају да је набеде за све и свашта“.
Штавише, додаје Анђелковић, „Русија је и вредносна алтернатива, она прихвата вредности хришћанске цивилизације које је Запад одбацио, она и даље полази од тога да су породичне вредности на првом месту“. „Русија тврди да је национална држава нешто што треба да се негује, као и национална традиција и историја, док се на Западу све то презире. Таква Русија опасна је за Запад, јер многи на самом Западу желе све оно што у Русији и даље функционише“.
Насупрот оптужбама на рачун наводног руског подривања западне демократије проговорио је пак у Европском парламенту Најџел Фараж. Он је затражио званичну истрагу активности Џорџа Сороша, рекавши да се плаши да је реч о „највећем нивоу међународног политичког шуровања у историји“.
„Изговорио је ово док се у Европском парламенту расправљало о Русији, која наводно утиче на све оно што Запад сматра негативним појавама у њиховим друштвима“, напомиње Цвијановић. „Фараж је тиме променио регистар, поручио је — хајде да причамо о човеку који заиста утиче на изборе у свету, о човеку који заиста смењује светске лидере и покушава да утиче на кретања, не само политичка него и друштвена, у оним земљама у којима је то у интересу западне олигархије“.
Фараж је, поред осталог, указао и на два податка. Под један, да је током прошле године Сорошева Фондација за отворено друштво имала чак 42 састанка с Европском комисијом. И друго, подсетио је на документ Сорошеве организације, поверљиви документ који је процурио у јавност и који идентификује укупно 226 посланика Европског парламента као Сорошеве „поуздане савезнике“. То је већи број посланика него што броји највећа званична посланичка група у Европском парламенту, при чему се, наравно, они Сорошеви посланици не декларишу јавно као такви.
„У демократском поретку основно је да знате ко су људи који држе власт, власт мора да буде транспарентна“, коментарише Драгомир Анђелковић. „Сорошев систем, међутим, подсећа на венецијанску олигархију из 17. и 18. века, где је постојало јавно веће, у коме су грађани препознавали власт, и тајно веће које је заправо доносило све одлуке, а чланови оног јавног већа били су, заправо, његове марионете. Сорош управо то ради у Европи, и када говоримо о ударцима на европску демократију, Сорош је ту апсолутни првак“.
Оволика количина нетранспарентности указује на још један структурни проблем демократије западног типа. Према подацима организације „Транспаренси интернешенел“, наиме, у Бриселу ради скоро 40.000 лобиста, са задатком да утичу на ЕУ легислативу, коју је, узгред, и Србија дужна да прихвати током свог приступног процеса.
„Мислим да за јавни интерес ту не остаје много простора, граница се помера према приватним интересима, односно интересима олигархија, и то је попримило толике размере да је систем почео да прождире самог себе. Ово је основни узрок невоља које се сада догађају на Западу“, коментарише Жељко Цвијановић.
Представља ли превелика концентрација моћи у рукама пребогатих појединаца за које нико никада није гласао — Џорџ Сорош је у том смислу парадигматичан — опасност по сам демократски поредак?
„Већ и чињеница да је Доналд Трамп победио на изборима, али да се убрзо показало да је његова моћ много мања од моћи ’дубоке државе‘, довољно говори о томе да ли тамо постоји демократија или не. Потпуно је јасно да та закулисна држава контролише много више полуга власти него они који изборима долазе на чело државе“, уверен је Драгомир Анђелковић.
Његово мишљење подупире и студија престижног америчког Универзитета Принстон, која је пре неколико година показала да Сједињене Америчке Државе заправо и нису демократија него — олигархија. С тим у вези, да иронија буде већа, двојица крупних донатора кампање Хилари Клинтон, Џејмс и Херберт Сендлер, прокоментарисали су у приватној преписци која је прошле године процурила у јавност:
„Као да нам је потребна студија да би указала на оно што је очигледно“.
Закључује Жељко Цвијановић: „Олигархија је сада у стању у коме потпуно сатире све демократске вредности на којима је Америка настала. Ми сада заправо гледамо пад земље која је дуго служила као инспирација многима“.
