Ковачевић, који је гостујући предавач на Универзитету у Сан Франциску и чије је примарно поље истраживања рад обавјештајних служби, до нових материјала је дошао након што се у фебруару 2016. године обратио ЦИА са захтјевом за документа везана за југословенски атомски програм.
„Послије више од годину и по дана, у октобру 2017. године, добио сам осам докумената на укупно 84 странице. Документи обухватају период од тридесет година, од 1957. до 1986. године, различитог су формата, од кратких извјештаја до научних студија, и сви су носили ознаку високе тајности. Јасно је да се неколико генерација аналитичара ЦИА озбиљно бавило овом темом. Документи су на појединим мјестима редактирани да би се сакрили извори информација, а у пропратном писму ми је речено да постоје још неки документи који остају јавно недоступни због утицаја на америчку националну безбједност. Дакле, тајни још има“, каже Ковачевић.
У документима ЦИА у које је Ковачевић имао увид стоји да је одмах након Другог свјетског рата Југославија успоставила сарадњу са САД на развоју атомског програма, и почела да шаље студенте на специјализацију на америчким универзитетима. Тако је 1952. године Југославија, у сарадњи са научницима Америчког геолошког друштва, извршила истраживања широм своје територије и утврдила да постоје солидна налазишта уранијума у Словенији (Идрија) и у Македонији (Злетово).
Такође, у једном документу из јула 1979. године наводи се да само налазиште у Словенији (Жировски врх) може годишње да произведе 300.000 тона уранијума, што је довољно за око 300 тона уранијумског оксида (атомског горива).
Наш саговорник посебно напомиње да се из докумената Централне обавјештајне агенције може видјети да је ЦИА била одлично информисана о свему што се дешавало у Југославији, са „очигледно добро организованом мрежом информатора у југословенским институцијама“. Међутим, и поред тога, Ковачевић сматра да Американци „нису могли да утичу на одлуке највиших југословенских политичара“.
„Документи недвосмислено показују да је политичко руководство Југославије са Титом на челу сарађивало и са Западом и са Истоком само у оној мјери у којој је то одговарало југословенским интересима. Кад Американци нешто нису жељели да дају, обраћали су се Русима, и обратно. На примјер, када средином педесетих година САД нису жељеле да испоруче експериментални атомски реактор, Југославија га је одмах купила од СССР-а. А онда је крајем седамдесетих потписала уговор са америчком фирмом „Вестингхаус“ за изградњу прве и једине атомске електране у Кршком, иако су за то биле заинтересоване и совјетске фирме. Била је то тешка игра, коју је, док је Тито био жив, југословенско руководство довело до савршенства“, каже Ковачевић.
Кад се ради о конкретним могућностима СФРЈ за производњу атомске бомбе, из докумената ЦИА се недвосмислено може закључити да је за двадесетак година снажно ојачао југословенски атомски програм, па док студија ЦИА из 1958. године закључује да Југославија нема капацитет за производњу атомског оружја, у документу из децембра 1975. године, ЦИА тврди супротно — да капацитет постоји.
Како Ковачевић прецизира, према документу из 1975. године под називом „Перспективе за даље ширење (пролиферацију) атомског оружја“, јасно се закључује да Југославија може произвести атомску бомбу до 1980. године.
„Тајна научна студија ЦИА из децембра 1975. године закључује да Југославија посједује довољно капацитета (чак и залихе уранијума из сопствених извора тј. рудника у Словенији и Македонији) да направи атомску бомбу до 1980. године. Напомиње се, међутим, да је потребно додатно инвестирање у фабрику за репроцесирање уранијума и, наравно, у конструкцију оружја које би могло да буде носилац за бомбу. Дакле, могла је Југославија имати бомбу над бомбама, све је зависило од политичке воље тадашњег руководства. Неки су у том руководству, у коме Тито због болести већ није имао доминантну улогу, изгледа већ видјели своју будућност изван југословенске државе коју би, по мом мишљењу, врло вјероватно, посједовање атомске бомбе спасило од бруталног и крвавог распада“, закључује Ковачевић.
