Милош Биковић, популарни српски глумац који је међународну каријеру осигурао и оверио радом са оскаровцем Никитом Михалковим у филму „Сунчаница“, ових дана опет је у фокусу пажње руске јавности. Биковић игра главну улогу у ТВ серији „Крила империје“, великој саги од дванаест епизода рађеној поводом стогодишњице Октобарске револуције, а ту је и нови филм „Митови“ који је од 17. новембра у руским биоскопима. Орбита Спутњика је са њим разговарала о овим, али и другим значајним актуелним пројектима.
„Серија ’Крила империје‘ снимљена је у Петрограду где се револуција и одиграла. Снимали смо је скоро годину дана, што је необично за једну серију од 12 епизода да се тако дуго снима, али Руси су томе приступили веома темељно и та серија је веома слојевита. Са много различитих аспеката се обраћа гледаоцу, са историјског, духовног, културног и политичког. Када су аутори дошли на идеју о том пројекту и почели да пишу сценарио, инспирација им је била тај дух помирења. Режију потписује Игор Капилов. Ја сам се нашао у главној улози грофа Сергеја Кирсанова Двинског. Његова судбина је слична судбини маршала Тухачевског. Серија се емитује на Првом програму Националне руске телевизија у ударном термину после Дневника. То само говори да је велики акценат стављен на ту серију у руском друштву јер кроз културу ви можете да поделите, али и да помирите народ.“
На којим филмским пројектима тренутно радите у Русији?
— Седамнаестог новембра у биоскопе улази филм који се зове „Митови“, у којем играју Сергеј Безруков, Фјодор Бондарчук, Викторија Исакова, Ксенија Рапопорт, Ирина Розанова… То су заиста јако популарни људи у Русији. У питању је црна комедија апсурда, прича о московском Олимпу. Ту сам се нашао у улози градоначелника Москве који има машину која може да укључује и искључује гужве у саобраћају. Било ми је изузетно забавно да снимам тај филм. У Русији је тржиште изузетно велико и то вам дозвољава да се као глумац опробате у различитим жанровима.
Недавно сте се опробали и у улози продуцента…
— Делатност продуцентске куће „Архангел студио“ за сада се углавном своди на сервис за руске продукције у Србији, како бисмо мало више промовисали нашу земљу и показали да је то једно веома лепо, пријатељско место, где нису потребне визе, где су добра храна, лепе жене и добар ноћни провод. Али не само то, то је једна средина, изузетно погодна за развој ај-ти сектора, просперитетна средина која се стабилизовала, која је независна, европска средина. Лепо је када можете да одете у Европу и да се осећате као део Европе и када одете у Русију да кажете: ’Знате. ми смо независни, ми вам нисмо увели санкције, ми чувамо ту традицију‘. Та неутралност је супериорна позиција без обзира колико то било тешко. На неки начин се осећам поносним када могу да кажем да сам, условно речено, слободан човек.
Ипак сте у филм „Балканска међа“ мало више умешали прсте…
— Тај филм је први подухват где смо ми наступили као копродуценти, што значи да смо равноправни партнери са Русима који утичу на садржај. Мислим да је то јако важан пројекат зато што је јака продукција из Русије стала иза тога. Њихова првобитна замисао је била да искажу свој подвиг, како су ушли на аеродром у Приштини и брзо са њега изашли, шта је то што се тамо у том тренутку дешавало иза кулиса, које су их то политичке игре навеле да уђу на аеродром и тако брзо са њега изађу, каква је то порука била свету и колико је то била заправо опасна ситуација, ситуација на граници Трећег светског рата, на граници сукоба између Русије и НАТО-а у том тренутку. Међутим, када смо ми ушли као продуцентска кућа у тај пројекат, моја жеља је била да се у тој руској причи која се дешава на нашој територији на неки начин прикаже и српска страна. Не само страдање српског народа, већ и хероизам тих људи који су боравили доле, а посебно припадника МУП-а који су били најмање заштићени, бар у односу на војску која је имала читаву инфраструктуру иза себе. Првобитно је сценарио замишљен тако да радња филма прати моменат од када се наша војска повукла, и онда сам ја инсистирао на томе да остану ликови неких Срба који су остали тамо.
Да ли Вам је мотив за тај пројекат такође био јачање српско-руских културних веза, или има неку дубљу политичку позадину?
— Све је политика. Све може да се исполитизује. Свестан сам да преузимам велики ризик са овим пројектом и да ћу бити на удару. Мени је жеља да га цео свет види, а видеће га од Лос Анђелеса, преко Лондона, до Токија. Филм ће бити приказиван мање или више цензурисан, али ће цео свет имати прилику да га погледа. Желим да се чује та наша прича, да су људи нестајали на Косову, да смо ми имали ДАЕШ пре ДАЕШ-а у Европи, терористичку организацију која је подржана од стране демократског Запада који се бори за људска права. И те фотографије несталих људи које висе испред Скупштине нису неке пусте фотографије… Ми смо као народ дужни да на неки начин макар проговоримо о томе, а то ће нам омогућити бољу преговарачку позицију сада када је питање Косова још вруће и док још можемо да дејствујемо.
Министар за културу Владан Вукосављевић недавно је изјавио за Спутњик да би био пресрећан уколико би у току наредне године био отворен наш културни центар у Москви… Колико је по Вама та ситуација остварљива?
— Он и ја смо једном приликом причали о томе. Ја ћу то максимално подржати, зато што сам боравећи у Русији схватио да Руси воле нашу културу и она им је блиска, међутим они из неког разлога знају за Милорада Павића, а не знају за Милоша Црњанског. Онда сам дошао на идеју да се само та наша литература која је постприсутна у Русији систематизује на једном месту. Преко наших канала она може да буде и правилно пласирана и изрекламирана, како би руски читаоци који имају интересовања могли да дођу до српске литературе, могли да погледају српски филм, и да евентуално можда тамо гостује нека српска представа.
