Особа од највећег поверења тадашњег руководства Комунистичке партије била је богата Загрепчанка Криста Ђорђевић. Рођена је 1892. године у Загребу у угледној и богатој породици Шумановић.
Њен отац Саша Шумановић био је доктор права и високи функционер тадашњих хрватских власти.
Након завршетка Првог светског рата удала се за доктора Ђурицу Ђорђевића, да би се након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца преселила у Београд, где је њен супруг 1920. године основао Медицински факултет.
Због свог образовања и чињенице да је говорила неколико светских језика, постала је дворска дама краљице Марије Карађорђевић.
Током двадесетих и тридесетих година помагала је сиромашним студентима, а посебно је то интензивирала након смрти супруга 1936. године.
Основала је уметнички павиљон Цвијете Зузорић у Београду који и данас служи као седиште уметничких удружења Србије.
Управо због свог добротворног рада остварила је добре односе с младим комунистима и функционерима тада забрањене Комунистичке партије Југославије. Посебно се истицало њено пријатељство с Ивом Лолом Рибаром.
Прича се да је у њеном стану у Београду боравио чак и Јосип Броз Тито, али она није знала ко је то, све док га 1942. године није угледала на једном плакату.
Могло би се рећи да је душом и телом била уз комунисте, зато што се излагала огромном ризику када је, на пример, носила новац и партијске памфлете у Париз 1940. године.
Крајем 1941. године Тито јој је лично, због огромног поверења, предао већу количину златника на чување. Златнике је, наводно, добио од Коминтерне за финансирање потреба Партије.
Кућа јој је уништена у нацистичком бомбардовању Београда, заједно с комунистичком радијском опремом, али и поменутим златницима. После рата Криста је платила ископавање куће и пронађен је барем део златника који су се растопили и скупили у један велики грумен.
Након рушења куће сместила се код пријатеља из Комунистичке партије, одакле је преносила вести из света партизанским ћелијама.
Такве активности довеле су је у четничко заробљеништво, али је интервенцијом југословенске владе у егзилу спашена сигурне смрти. Средином 1944. године, пред сам крај рата, пребачена је на ослобођену територију, одакле је авионом пребачена у Бари на опоравак.
Тек неколико месеци касније вратила се у Београд, сада већ ослобођени Београд, где је убрзо изабрана за прву председницу Антифашистичког фронта жена Србије. Одмах након краја рата постављена је за југословенску представницу у новооснованој Организацији уједињених народа.
Умрла је 1981. године и сахрањена је покрај супруга Ђурице на београдском Новом гробљу. Колики траг је оставила у бившој држави, довољно је споменути само две чињенице. Дечје одмаралиште Црвеног крста Србије у Баошићима и данас носи име Кристе Ђорђевић, зато што је она дуги низ година предводила ту хуманитарну организацију.
Добрица Ћосић, славни писац, у поглављу књиге „Пријатељи“, написао је о Кристи: „у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а увек госпођа“.
Извор: Хрватски експрес
