Од нашег госта најпре смо желели да сазнамо како види долазак Спутњика у Србију.
— Увек ми је помало забавно и смешно узбуђење око тога зашто Спутњик постоји. Не само код нас, него широм света. „Глас Америке“ и „Слободна Европа“ раде јако дуго, и неко време су јако ружно то радили, а сад се чуде да се и друга страна пробудила. Друга страна покушава да доприноси оном броју читалаца и гледалаца које занима да слушају обе стране и да онда дођу до свог мишљења, ако уопште желе да имају сопствено мишљење, што већина становништва овог света и неће.
А колико је потребно да пратимо, како кажете, једни друге и тражимо средину?
— Оно што ме је највише занимало у животу то су цареви Диоклецијан, Константин и Јулијан. Већ у оно време је било тако да су једни били на једној страни, други на другој, а огромна већина је посматрала и навијала за оног ко је тренутно на власти. Ништа ново.
Редовно пратите немачке медије, како видите односе Берлина и Москве? Немачка је, као и многе западне земље, увела санкције Русији, али с друге стране не одустаје од сарадње на пројектима какав је „Северни ток“.
— Немачка на тим економским санкцијама доста губи, и велика немачка предузећа не само да сарађују са Русијом, него многа руска велика предузећа воде Немци. Да почнемо са Шредером, који је главни човек у целој трговини гасом. У Немачкој су измислили једну нову реч која у слободном преводу значи „онај који разуме Путина“, и то је скоро као псовка… Тај ко разуме Путина, то је нешто страшно, а то је врло глупо, јер једно је разумети Путина, Трампа, Сија, кога год, а друго је бити му пријатељ. Морамо да га разумемо, морамо сваког да разумемо. Ангела Меркел, која је источнонемачки студент, перфектно говори руски, Путин перфектно говорим немачки. Ја сам га слушао, можда сам га и упознао, али кад је био клинац и кад је за мене био неважан. Седамдесетих година сам био саветник југословенске амбасаде у Бону, и Владимир Владимирович Путин је дошао у Бон као дописник ТАСС-а. Мислим да је то био он. Био је ту годину дана, а ниједну новинску вест није јавио кући, тако да му је одузета акредитација. Путин је отишао у Дрезден, где је отворено почео да ради као резидент своје службе, где се очигледно добро учило.
А када бисте га данас опет срели…
— Био бих пресрећан, али не верујем да бих ја за њега био интересантан, има он паметнија посла.
Сада су се ствари мало промениле?
— И те како!
Шта бисте га питали?
— Морао бих добро да размислим шта могу да питам, а да он хоће да одговори. Ја сам био Титов преводилац, и у то време сам упознао Улбрихта, Хонекера, Бранта, Шмита и тако даље… Знам отприлике шта ће ко коме да каже, и шта ће да прећути, што је понекад значајније.
Рекли сте да Немачка много губи на санкцијама према Русији, а када говоримо о односима Београда и Берлина, рекло би се да су они веома добри. Колико је Немачкој важна Србија?
— Мир на Балкану, уопште у трбуху Европе, свакако је интерес и Немачке и целе Европске уније, коју води Немачка, да се не заваравамо. То је сигурно, и за то је потребна Србија. А Србија као земља за инвестиције, као јефтина радна снага која је овде лоше плаћена, много горе плаћена него да раде као гастарбајтери у Немачкој, такође је згодна ствар за велике немачке фирме. Главни свињар у Немачкој, Тенис — озлоглашено име у Немачкој, има тамо не знам колико процеса због лошег понашања према радницима, због лошег понашања у свињогојству, значи свако зло. Е, њега већ три године „вабимо“, што бисмо ми Банаћани рекли, не би ли дошао да нама гаји свиње, а Србија је извозиле свиње још у 19 веку. Имали смо на почетку 20. века „свињски рат“ с Аустријом око царина, а мора један такав Немац да дође да нас учи свињогојству — нема ту много коментара.
Можемо ли нешто да научимо од становника Немачке?
— У сваком случају, дисциплина рада постоји, постоје и јаки синдикати. Сваке године постоји борба, обично почиње са металским радницима око повећања плате и краћег радног времена, о снижењу плате још никад није било речи у модерној Немачкој. Мада се и то постепено погоршава. То што на Западу, рецимо конкретно у Немачкој, називају социјалном економијом, то је био страх од комунизма. Док је Совјетски Савез био јак, док је комунизам претио, ишло се у сусрет радницима. Данас, са слабошћу и нестанком Совјетског Савеза, и бојим се незаинтересованошћу данашње Руске Федерације за таква радничка права, капитализам јача. Просечни Немац живи добро, али богати Немац живи све боље и боље. Те маказе између прихода расту и то многе људи уплашене за своју добробит тера у десницу. Јер радник иде или у крајњу десницу или у крајњу левицу.
Да ли треба да постоји страх од деснице, не само у Немачкој него у читавој Европи?
— Ја сам, очигледно, ту конзервативан у неком погледу. Треба поново читати Карла Маркса и „Капитал“. Не, наравно да ово није средина 19. века, ово нису парне машине, далеко од тога, али без размишљања о вишку вредности не можемо да се договоримо о томе шта је левица, а шта десница. Ми можемо да мислимо о начину размишљања Карла Маркса, а да не прекопирамо то што је он онда мислио. У крајњој линији, више верујем да треба да буде опрезна, јер мислим да ће се крајња десница испуцати ни на чему. То је мање прилив десних идеја а више огромно незадовољство етаблираним великим партијама које су се претвориле у бирократска чудовишта. Својевремено је Титова мисао била да је више партија са бирократском суштином горе него једна партија са бирократском суштином, али ми југоносталгичари, титоисти треба да кажемо „куш“, што би рекла браћа Хрвати, због ових ужасних ратова који су произашли на крају из тога, па се онда покријемо ушима.
Да ли би Тито донео мир на Балкан?
— Тадашњи Тито би некако умео да, као што би Вучић вероватно хтео сад, „седи на две столице“, али зато треба да имаш неку моћ која не мора да буде војна. Политички мораш да будеш интересантан за обе велесиле и да стојиш на нечему што је онда било јако важно, да будеш на челу Покрета несврстаних, да ту има принципа, и да ти се онда удварају и Москва и Вашингтон. Онда то може.
Да ли је Ваша књига „Мој лепи живот у паклу“ заправо посвећена неким новим генерацијама, да виде куда ствари могу да иду?
— Када пишем, прво хоћу да се ослободим оног о чему пишем, а друго — хоћу да причам, хоћу да забавим цењеног читаоца, не да га подучавам нечему. Ако се нешто може научити — лепо је, али није ми то намера. „Мој лепи живот у паклу“ није аутобиографски, мада личи на то. Упозоравам: то је роман, и догађају се немогуће ствари. У њему мој отац васкрсава у једној лабораторији, и ваљда ће неко приметити да то није буквално истина. Мени ће до краја ове године изаћи нови роман, опет у Лагуни, на немачком је већ изашао. „Последњи потез“ је породични роман, од средине 19. века до данашњих дана.
Да ли, за крај, имате да додате нешто, што не можете да кажете на другом месту?
— Можда сам ипак нешто и рекао о тој чудној ситуацији у којој се налазимо. Рецимо у Аустрији, једанпут када сам хтео да причам о својој књизи, питали су ме за Босну. Ја кажем — Босна и Херцеговина као држава никада није постојала, не постоји и неће никад постојати. То постоји само да би Волфганг Петрич и Валентин Инцко добијали огромне плате. Гасе се рефлектори, сиђем, прилази ми раширених руку Волфганг Петрич. Кажем му да га нисам видео. Питам га — да ли је било страшно? Каже да је доживео и страшније ствари…