Формирање коалиционе владе Немачке после парламентарних избора 24. септембра између конзервативаца актуелне канцеларке Ангеле Меркел, Странке слободних демократа и странке Зелених, започето још 18. октобра, највероватније се неће десити. Не улазећи превише у евентуални епилог међустраначког „земљотреса“ у Берлину и не оцењујући да ли је ово и заиста политички крај Ангеле Меркел, Спутњик анализира како би Немачка и ЕУ изгледале без ње и какав би био однос Немачке и ЕУ према Србији.
Сва је прилика, констатује за Спутњик доцент на Правном факултету у Београду Лазар Глишовић, да Ангела Меркел заиста и неће бити канцеларка, тако да то не представља само неку хипотезу, већ и врло извесну реалност. Једина могућа коалиција за коју се чинило да ће бити формирана је према свему судећи, сматра Глишовић, пропала.
И најјачи плачу
„И заиста, Ангела Меркел има још једино могућност или да иде на нове, поновљене парламентарне изборе или да покуша да формира мањинску владу. Чини се да то неће бити случај. Подсећања ради, у модерној немачкој политичкој историји до сада није било случаја да поново буду расписани парламентарни избори, а такође након избора никада није формирана мањинска влада, већ је она у само неколико случајева формирана кад је изостала коалициона подршка, до сада свега три пута на савезном нивоу“, наводи Глишовић.
Имајући све наведено у виду, сугерише тај доцент, сва је прилика да Европа остаје без Ангеле Меркел. То је, према његовом мишљењу, лоша вест за Немачку, имајући у виду да је, према многим параметрима, Немачка далеко боља, богатија и снажнија држава откад је Ангела Меркел преузела канцеларску функцију.
Са друге стране, резонује Глишовић, чини се да је то још гора вест и по саму Европу, односно ЕУ, будући да Ангела Меркел, осим што је и фактички лидер те заједнице, имајући у виду изузетно слаб ауторитет представника европских институција, представља и одређени кохезивни фактор данашње модерне ЕУ и модерне Европе и чини се да би њеним одласком дошло до напуштања политике која је до сад вођена у ЕУ.
То, свакако, има и даље последице на Србију, указује Глишовић, које не би морале бити нужно лоше, али свакако Србија више не би могла да се ослони на старе и проверене партнере каква је управо Ангела Меркел.
Кога нема без њега се може, па би се, према мишљењу дугогодишње дописнице Танјуга из Немачке Раде Лалић, та народна изрека могла применити и на политичаре, али је, додаје она, питање како се може и како би се могло без Меркелове, односно како би изгледале и Европска унија и Немачка уколико би она отишла са политичке сцене своје земље. А њена земља је, подсећа, центар моћи и одлучивања Европе.
Да ли би Европа после Меркелове скренула још више удесно, а немачким десничарима ојачала крила? То је, сматра Лалићева, отворено питање и слутња које се многи прибојавају или којој се радују, у зависности од политичке воље и расположења.
Владати разумом и „главом научника“
О Меркеловој и њеном стилу живота без јавних скандала и тешких речи много тога је већ речено, констатује та дописница, о њој се скоро све зна — и да носи ципеле број 38, и да се одмара као милиони Немаца без скупих јахти и богатих пријатеља, и да кува чорбу од кромпира, и да сама плаћа своје рачуне, и носи своје кесе из куповине.
Овакав приватни живот, ипак, указује донекле и на стил њеног владања, а за њу се, напомиње Лалићева, каже да као ретко који политичар разумом, али и „главом научника“ влада Немачком и Европском унијом, па би одласком Меркелове и Европска унија и Немачка изгубиле политичара разума, а разум је оно што је, нарочито у ово време финансијске и мигрантске кризе, потребно и Европи и Немачкој.
„Њеним одласком би и Европа и Немачка изгубиле, такође, политичара са великим међународним угледом, а такав је и потребан и Европи и Немачкој. Меркелова је, наиме, добила америчку медаљу слободе, највише цивилно признање које има ретко који европски политичар, она негује добре односе са Русијом, уручена јој је и индијска награду за разумевање, добила је кинеске похвале, израелску наклоност и балканске симпатије“, наводи Рада Лалић.
И управо ту, код балканских симпатија, могло би се, сугерише Лалићева за Спутњик, и поставити питање — шта би одлазак Меркелове значио за балканске народе, пре свега, за Србију?
Заплакаће и Београд, ако оде
Меркелова, наиме, није показивала јавне симпатије према Србији, али јесте увек дипломатским речима давала подршку Берлина Београду, додаје Лалићева, на путу ка Европској унији.
„Први који је ’пробио лед‘ у односима са Берлином био је српски председник Александар Вучић. У дипломатској ’борби‘ за наклоност Берлина, у којој, изгледа, нема дефинитивних победа и где се контакти успостављају филигранском техником, а свака персонална промена у врху државе са пажњом прати, останак Меркелове у канцеларској фотељи би за Београд могао бити политички позитиван догађај“, сматра Рада Лалић.
Одлазак Меркелове би могао да доведе до одређене прекомпозиције, али ако се полази од чињенице да је основа немачке спољне политике, како кажу немачки аналитичари, континуитет, али и извесна доза опрезности и повлачење потеза без срљања, онда би се, закључује Лалићева, подршка европској перспективи Србије смела посматрати као политички непроменљива, чак и ако у Берлину дође до промена.
Чини се да би одласком Меркелове основни недостатак за Немачку био недостатак европског духа, сматра Лазар Глишовић, јер је Немачка више европска држава захваљујући Ангели Меркел него што би то била без ње. Такође, додаје он, свакако да Немачка не би и даље уживала водећу позицију, односно позицију најснажније државе у ЕУ без Ангеле Меркел, јер је она у континуитету своје власти у најјачој држави обезбедила и легитимитет да се постави као лидер ЕУ.
Европска политика би била у многим сегментима неодређена, предвиђа даље Глишовић, и дошло би до новог дисбаланса између водећих држава ЕУ и других такозваних проблематичних држава у овом тренутку, а ту се пре свега мисли на Пољску и Мађарску, а и питање је како би ЕУ одговорила новим изазовима који се пре свега постављају у односима са Руском Федерацијом.
Однос према Србији би, према његовим мишљењу, највише зависио од чињенице из редова које партије би евентуално био нови канцелар, односно канцеларка.
„Кад погледамо прокламоване програме тамошњих партија оне се мање више залажу за проширење ЕУ, с тим што се разликују по условима које би поставили Србији и временском оквиру приступања Србије ЕУ. Оно што Србија има кад је у питању Ангела Меркел је извесна сигурност да ће до уласка Србије у ЕУ и доћи и чини се да би се то изгубило уколико би на власт дошао неко из редова, рецимо, либерала“, закључује Глишовић.
