У интервјуу који је дао за Спутњик током дводневне посете горњег дома руског парламента Србији, објашњава и зашто сматра да су све невоље у међународном праву почеле на Балкану, као и зашто су оптужбе да Русија подрива стабилност региона бесмислене.
— То што се на адресу Русије износе свакојаке оптужбе, па и најбесмисленије, није, нажалост, ништа ново. Кроз те оптужбе се реализује општа стратегија обуздавања Русије. Русија сама, или уз врло малу подршку других земаља брани мултиполарност савременог света. Супротставља се униполарном моделу који свету нуде САД и њихови најближи савезници, а која не само да не може да решава глобалне проблеме савременог света него их врло често додатно ствара, као што смо видели на примеру Ирака, Сирије. Али није то почело са „арапским пролећем“, нити у Либији, Ираку и Сирији, него знатно раније — на Балкану. Једнострано признање Хрватске и Словеније деведесетих, прво од стране Немачке а онда и од целе ЕУ, било је полазна тачка која је окренула уназад развој Европе. Поступци Запада према Југославији, према Балкану испровоцирали су све потоње догађаје. Кулминација су догађаји 1998-1999. и бомбардовање Југославије, а онда већ и једнострано проглашење независности Косова.
Подсетио бих и на одлуку Американаца да направе своју војну базу на Косову, Бондстил, другу по величини после Рамштајна у Немачкој. Та одлука донета је такође крајем 1999. године, много пре него што је проглашена независност Косова и пре него што су ту независност пожуриле да признају неке друге западне државе. Односно, имамо посла са чистом окупацијом, у том тренутку неодвојивог, дела СР Југославије и Србије. Тада је ситуација на Балкану још једном радикално дестабилизована. Већ тада је Русија улагала све напоре да се ситуација врати у оквире међународног права, и та позиција остаје непромењена за руску спољну политику према Балкану. Било какви покушаји да се Русија оптужи за некакву дестабилизујућу улогу на Балкану су, што би се рекло, ђаволска посла и радикално извртање онога што Русија ради у балканском региону.
Русофобија добија на убрзању. Једна од последица тога је рекордни војни буџет САД. Ви сте рекли да је позадина тога дугорочна стратегија која ће, ако се реализује, ставити тачку на могућност нормализације односа Русије и САД. Да ли то значи да Србију не чека ништа добро зато што покушава да балансира између Запада и Русије? Како она да се понаша у таквој ситуацији?
— Поступци америчког Конгреса су деструктивни по суштини, а друго, задржавају тенденцију самоуништења за глобалну стабилност, за руско-америчке односе за много година. Та решења заиста погађају не само руско-америчке односе већ и глобалну безбедност и интересе трећих земаља. И Србија је неоспорно међу тим земљама, зато што ће се Србија, по мом дубоком уверењу, као истински европска земља осећати комфорно само у уједињеној Европи која није подељена границама, блоковима. Србија ће се осећати комфорно у простору у ком неће морати да прави избор: с киме је, са Западом или са Истоком, са САД или са Русијом. Ситуација у којој постоји такав избор неправедна је према Србији и апсурдна са становишта наших заједничких интереса у сфери безбедности. Једино што у тим околностима буди неку наду за будућност, јесте то што ни амерички Конгрес није вечан. Да, тамо сада владају русофоби, али владају не само да би се обрачунали с Русијом, већ и зато да покушају да се обрачунају с властитим председником. Пре или касније завршиће се та америчка унутрашња игранка која смета свету. Можда победи Трамп, можда Конгрес, то нико не зна, али то ће се завршити, и кад Американци среде своју унутрашњу ситуацију свима ће лакнути. Тада ће и руски фактор отићи у други план, наши односи ће се можда нормализовати, и Србији ће лакнути. Американци, који су створили униполарни свет, заправо су испровоцирали огроман број проблема. Управо је зато униполарни модел света тако опасан, и зато Русија не пристаје на њега.
Ових дана чули смо од генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга да Алијанса поштује нашу неутралности и да Србија, између осталог, треба сама да одлучи хоће ли дати дипломатски статус запосленима у Руско-српском хуманитарном центру у Нишу. Може ли се веровати Столтенбергу, ако тема центра у Нишу стално искаче као проблем у разговорима западних и српских званичника?
— Ви у Србији сами треба да одлучите можете ли да верујете НАТО-у или не. Ми смо за себе већ одавно донели одлуку: не верујемо НАТО-у. Не верујемо му откад нам је после окончања Хладног рата обећао да се неће ширити на исток. Све се то показало као лаж. Понављам, свака земља треба да извлачи своје закључке. Међутим, паралелно са изјавама Столтенберга читао сам изјаве помоћника заменика државног секретара САД, који је сасвим јасно покушао да диктира Србији шта треба да ради са центром у Нишу. Нажалост, Американци наручују музику у НАТО-у, и тако ће бити и надаље. Зато овде не треба гледати шта кажу НАТО чиновници. Треба обраћати пажњу на стратегију НАТО-а, коју одређује америчка оријентација на доминацију у свету. Та се стратегија састоји у ширењу, у томе да што више земаља претвори у своје вазале и сателите, а са онима који се с тиме не слажу обрачунава се као са земљама које се усуђују да раде нешто што се разликује од „једино исправне“ оријентације. Зато бих, мада понављам да не намеравам да делим савете, да сам на месту Србије, стопут проверио сличне изјаве пре него што им поверујем на реч.
Постоји рефрен у актуелној међународној политици: Русија је крива за све, од победе Трампа до Каталоније и Северне Кореје. Ако се вратимо у прошлост, видећемо да је све почело од Крима. Зашто Крим толико смета?
— Ако се упореде притужбе оних који покушавају да за све оптуже Русију, то су заправо притужбе губитника, оних који у својој политици нешто нису успели да ураде. Амерички систем није успео да спречи долазак Трампа на власт — крива је Русија. Мадрид није успео да се договори са Барселоном о постојању у оквиру јединствене државе — крива је Русија. Америчка спољна политика није успела да реши проблем Северне Кореје или проблем Сирије — крива је Русија. Ту је неоспорно и Украјина. Јер, Крим није био предмет спора између Русије и Украјине током четврт века од распада Совјетског Савеза. Ми смо се сложили с тиме да је Крим неодвојиви део Украјине и потписали одговарајући документ, с тим што се подразумевало да се са тиме слажу становници Крима. Требало је да Украјина само ради оно што Русија ради према својим регионима и својим националним мањинама: да им да максималну аутономију, поштује њихова права. Украјинци су кренули дијаметрално супротним путем: негирање специфичности Крима испровоцирало је сепаратистичка расположења и жељу Крима да промени свој статус и врати се у састав Русије. То је била последица не руске, него погрешне украјинске политике према Криму. Оно што се сада дешава у политици Украјине према југоистоку, Доњецкој и Луганској области, представља понављање исте грешке. Зато су Украјинци у том контексту исти такви губитници као и Американци, Шпанци и сви остали које сам помињао. А пошто су претрпели неуспех, они демонстрирају политичку слабост не желећи да признају своје грешке и сваљујући их на спољни фактор, у овом случају на Русију. Тужно је видети како у Русији налазе извор свих недаћа и проблема, али свесни смо да је правда на нашој страни. Пре или касније, читав свет ће сазнати истину.
Сведоци смо онога што се дешава у Америци, где су РТ и Спутњик морали да се региструју као инострани агенти. Кад је Русија покренула сличну иницијативу, ОЕБС се огласио са критикама, а дотле је ћутао. Зашто је опасна та идеја?
— Та идеја је по дефиницији опасна јер значи насртај на слободу говора. Кад смо ми у Русији мењали наше законодавство које штити наш суверенитет, говорили смо о активности тзв. страних невладиних организација које раде у Русији, али никада нисмо покушали да проширимо ту реформу на медије. То је оно како ми разумемо слободу говора, и нама би било драго да је сачувамо. Закон који је усвојила Државна дума, а који треба да размотри Савет Федерације, не прејудицира исход спора. Волели бисмо да се вратимо на почетне позиције и да стопостотно обезбеђујемо слободу говора. У том смислу, закон је формулисан као оквирни који нашим органима извршне власти даје могућност да оперативно реагују, прецизно примењујући одговарајуће мере само према земљама које према Русији поступају на рестриктиван начин. Засад су Сједињене Државе једина земља у свету која је насрнула на слободу говора, онако како је реализује Русија. И ако америчка политика буде таква, наше мере биће реципрочне искључиво према једној земљи — Сједињеним Државама и медијима који раде у име Сједињених Држава. Нећемо радити ништа више од онога што Американци раде нашим медијима. Русија је на страни слободе говора, и браниће је на сваки начин.
