После пада „калифата Исламске државе“ разни играчи, ангажовани у сиријском рату, утркују се да тамо успоставе мир, пише лист и констатује да предност у томе имају Русија, Турска и Иран.
Према оцени листа, циљ трилатералног самита у Сочију није само да мировни процес у Астани, који је омогућио успостављање зона деескалације у Сирији, трансформише у политичку одлуку, него и да постане конкуренција преговорима у Женеви који треба да почну 28. новембра под окриљем Уједињених нација.
Владимир Путин разуме да је већина земаља реална и да иде ка томе да ублажи свој став о сиријском председнику Башару eл Асаду. Због тога руски председник намерава да делује брзо, како не би изгубио предност добијену на бојном пољу, пише „Фигаро“.
Према оцени листа, Путинова намера је да постигне дипломатско решење пре него што у Женеви почну нови преговори учесника у сиријском сукобу.
У ратовима одлучујуће значење има распоред снага на бојном пољу, а у Сирији су превагнуле руска, турска и иранска војска, наводи аутор текста и додаје да ове три земље, откако су почеле да се састају у Астани, у својим рукама држе решење сиријског питања, док су западним земљама остале само епизодне улоге.
Према оценама експерата, у Америци се сиријским питањем баве само генерали који су забринути због борбе против тероризма, док о Русији и Ирану нико не размишља, пише аутор и додаје да од Европе нико више ништа и не очекује, пошто чак и Француска, која је дуго управљала Сиријом, не излаже своје идеје у контакт-групи.
Три нова сиријска „кума“ све више се зближавају и усаглашавају своје приступе, пише аутор. Како наводе поједини стручњаци, савез Русије и Ирана поприма стратешки значај, а зближавање Турске и Русије је још једноставније, пошто Турска не тражи оставку Асада.
Аутор ипак сматра да сагласност Москве, Анкаре и Техерана можда неће бити довољна да би се у Сирији успоставио мир, јер је неопходно добити зелено светло од међународне заједнице како би напори ових земаља били легитимни.
