Према мишљењу новинара, председник-фараон којим, судећи по свему, управља његова влада, нити може да уплаши противнике Америке, нити да заслужи поштовање савезника.
Лејк наглашава да је ово била тема расправе у Сенату САД ове седмице, као и на телевизији и током разних семинара. Посебну пажњу медија, међутим, привукла је једна дебата, на којој је наступио „исти онај човек којем би Трамп и наредио да активира нуклеарну ракету – генерал Оружаних снага САД Џон Хајтен.
Амерички генерал је признао да би се успротивио незаконитим наредбама председника.
„Ако то буде незаконито, знате ли шта ће бити? Рећи ћу: ’Господине председниче, то је незаконито.‘ А знате шта ће он учинити? Питаће: ’А како се поступа према закону?‘ И поразмислићемо о варијантама, комбинацијама средстава, како бисмо одреаговали на ситуацију каква год да је. И управо тако код нас све функционише. То и није тако тешко“, навео је Хајтен том приликом.
Није тешко разумети због чега су генералове речи изазвале узнемиреност – Трамп је заиста једном приликом већ обећао да ће Северној Кореји приредити „ватру и бес“, уколико она и даље буде претила Америци.
Још од осамдесетих година прошлог века Трамп испољава нездраво интересовање за нуклеарно оружје, пише Лејк.
Према његовом мишљењу, међутим, у овом тренутку постоји много већа опасност од могућности да Трамп започне нуклеарни рат, а то је чињеница да „његове речи све више нестану у ветру“.
Један од циљева Вашингтона, о којем је говорио и генерал Хајтен, јесте да се осигура нуклеарно обуздавање, а Америка намерава то да чини пре свега тако што ће модернизовати свој нуклеарни арсенал, објашњава аутор.
За обуздавање је, наводи Лејк, важно да „противници Америке верују да ће Америка заиста употребити своје нуклеарно оружје уколико буде принуђена то да учини“.
„Да би такве претње биле делотворне, неопходно је да Северна Кореја, Русија, Иран и Кина знају да је главни у земљи управо председник, да стратегија и потези владе потичу од шефа извршне власти“, упозорава аутор. „Између Трампових речи и дејстава његове владе готово у сваком спољнополитичком проблему зјапи провалија“.
Иако Трамп и даље говори да жели да успостави добре односе с председником Русије Владимиром Путином, Стејт департмент је, подсећа аутор, затворио руски конзулат у Сан Франциску, а Министарство правде је приморало РТ да се региструје као инострани агент.
Трампове дипломате до дана данашњег нису, наводи Лејк, показале никакву жељу да укину санкције Москви.
Док је Трамп претио да ће раскинути нуклеарни споразум с Ираном уколико он не буде преиспитан, његови високорангирани саветници су објашњавали да Вашингтон не намерава поново да уводи санкције Техерану, пише новинар.
У октобру је, подсећа Лејк, председник обећао да ће почети борбу против ширења утицаја Ирана на Блиском истоку, а већ у новембру, у заједничкој изјави с Путином, саопштио је да ће сарађивати с Русијом, „односно једним од савезника Ирана“, како би регулисао сиријски сукоб.
Трамп пише на Твитеру да га је његов претходник шпијунирао, а његова влада одбија да му достави одговарајуће доказе за то. Трамп одбија да подржи одредбу Северноатлантског уговора о колективној заштити, а његови саветници и министри умирују савезнике, уверавајући их да САД и даље строго испуњавају своје обавезе унутар НАТО-а.
Трамп практично прети Венецуели сменом режима, али ни након два месеца Вашингтон ничим не показује да ће било шта предузети у том правцу, набраја новинар „Блумберг вјуа“.
Када је Трамп ступио на дужност, многи су страховали да би његови твитови и изјаве могли да буду весници радикалних промена у спољној и унутрашњој политици САД, али је председник, констатује Лејк, од тада до данас показао да су те зебње излишне.
„Уместо тога, од човека кога су Американци изабрали за лидера владе, дистанцирала се сама та влада, а све више се чини да Трампови главни саветници управљају својим шефом“, пише Лејк.
Према његовом мишљењу, управо ова околност је и главни проблем за америчку спољнополитичку стратегију. То што се војска, по свој прилици, не би потчинила Трамповој наредби о нуклеарном нападу на било који циљ „доноси олакшање“, али истовремено указује и на други проблем: „речи председника немају цену, а његово хвалисање није одлика команданта, него врста одрицања“, закључује новинар.
