„Видели смо се са Ратком десетак минута након пресуде. Пустили су мајку и мене да уђемо код њега, између осталог и мало да бисмо га смирили — њему је скочио притисак. Видели сте све. Отац је наравно љут, али добро, он је ово и очекивао.“
Овако нам Дарко Младић, син осуђеног српског генерала Ратка Младића описује за Спутњик прве утиске и сусрет са оцем непосредно по изрицању пресуде.
Какво је генералово здравствено стање сад? Постоји ли опасност да се додатно погорша због пресуде?
— Мислим да ће се он тренутно примирити. Али бојимо се како ће се осећати сутра, прекосутра и наредних дана. Све ово је изазвало велико узбуђење код њега. То су ситуације које могу да му угрозе живот. Због тога смо и размишљали да тражимо да уопште не присуствује изрицању пресуде. Онда је он сам одлучио да мора да присуствује, да га не би неко оптужио да избегава… Наш главни фокус сада је да му сачувамо здравље и да му заштитимо живот јер, као што сте видели, Веће игнорише његово здравствено стање толико да говоре да је нормално да има притисак 180… Хвала богу, па ове судије нису више надлежне, али сад ће бити јако битно да му што пре пружимо потребно лечење. Бојим се да, ако нам не омогуће да га лечимо како треба, неће још дуго издржати.
Како оцењујете пресуду и верујете ли у њену промену на основу жалбе?
— Није било разлога да ова институција сад, на крају свог мандата, уради било шта друго осим онога што је радила све време. Ја сам већ дао своју оцену о њиховој пристрасности, о томе колико у ствари вреди ова пресуда са становишта и правног и фактичког. Искрено речено, бојим се да постоји политички интерес да не дође до ревизије ове тужбе. Да ју је неко и написао овакву, са намером за политичку употребу. Она правно у овом тренутку нема дејство, јер није правоснажна, али мислим да је била очигледна политичка позадина свега. Постојао је и напор да прочитају тај резиме, чак и ако им Ратко ту умре.
Завршава се рад Трибунала наредног месеца, да ли је он допринео помирењу као што су најављивали да ће да допринесе?
— Наравно да није. Чак ни они више не прихватају да је требало да им мисија буде помирење. У Резолуцији Уједињених нација којом су формирани пише да је главни задатак помирење у региону. Сад сами кажу да задатак никад није био помирење, него привођење ратних криминалаца правди, притом, подвлачим, да су извршили дискриминацију жртава. Људи који су лично убијали и одсецали главе Србима су ослобођени, њихови команданти нису ни оптуживани, а камоли осуђени. Тако помирење неће бити.
Данас смо могли да приметимо испред Трибунала велики број мајки жртава Сребренице, удружења ратних ветерана. Један Србин је покушао да прође са српском заставом и њега су брутално спречили да то уради, док су сви остали били са са заставама БиХ…
— Биле су присутне српске жртве, чак и у галерији суда. Наши су били и на прес-конференцији. Дошла је једна жена која је сведок убиства 68 Срба у српском селу поред Сребренице 1992. године. Једноставно, ми морамо да изађемо из тог врзиног кола које може да се претвори у крваво коло. Чини ми се да одређени кругови који доносе овакве пресуде имају интерес да креирају и даље запаљиву ситуацију на Балкану, јер још немају потребан ниво контроле. Балкан може да буде битан не само сам по себи, него i као могући „нож под грло“ Европи.
Може ли Русија да нам помогне у свему томе?
— Наравно. Русија и помаже. Ја се надам, између осталог, да ће нова снага Русије и њена улога у овоме свему и јасни ставови Министарства иностраних послова, допринети бољој контроли рада механизма који сад наставља овај рад.
Министар Лавров је отворено рекао шта мисли и то је било недвосмислено. Имали смо један катастрофалан однос према руским гаранцијама које су биле одбачене, не игнорисане, него одбачене, иако је ово Веће прихватало и гаранције Косова које није ни чланица Уједињених нација, а одбацују се гаранције земље која је члан Савета безбедности и која је формирала Уједињене нације. Дакле, ова слика коју сте овде могли да видите, чини ми се и хвала богу да је — слика једног прошлог времена у коме је још могла да се види та доминација са Запада у реалности. Ја се надам да ће Кина, Русија и сличне земље које су већ виделе шта се нама десило и добро разумеле ову лекцију, предузети мере да се уравнотежи ситуација у свету да би овај катастрофални низ конфликата некако престао и да се донесе мир свету, јер ово даље произвођење нових криза и нових ратова неће добро донети свету. Ето, остаје да видимо тај нови механизам за међународну правду, на који начин ће функционисати. Овај трибунал је формиран и у процедуралном смислу и у смислу људских ресурса, у једном периоду који је даво иза нас. Доминација једне „суперсиле“ која је контролисала све и постављала онако како је она сматрала да треба да се мења међународно право. Ја се надам да нове међународне околности које се мењају пред нашим очима великом брзином ће довести ипак до једног објективнијег приступа овог новог тела са којим тек треба да се суочимо.
