Од жалбеног поступка одбрана генерала Младића очекује исто што и од првостепеног поступка, каже Лукић — да суд одбије оптужницу као неосновану.
„Сама пресуда сигурно броји преко две-три хиљаде страница и треба бити врло опрезан и пажљив, подробно проверити и анализирати оно што је написано и на крају изводити закључке и тражити основе како ћемо да нападнемо првостепену пресуду“, каже Лукић.
Никола Шаиновић на суђење Ратку Младићу гледа као на процес који траје 25 година. Процес Младићу, каже Шаиновић, делимично је реприза сегмената који су се чули на другим процесима српским политичким, војним и полицијским лидерима јер је аргументација понављана из случаја у случај. То треба узети у обзир када се оцењује процес Ратку Младићу, каже Шаиновић.
Када се говори о раду Хашког трибунала нулта тачка је изражавање поштовања према жртвама и саучешће њиховим породицама, наставља Шаиновић, а потом треба говорити о систему хашке правде јер ту се налази кључ за дефинисање хашког процеса.
Пресуда Ратку Младићу садржи све што је већ виђено у пресудама другим високим војним официрима Војске Републике Српске, каже Шаиновић.
„Ова је пресуда је пресуђена више пута у претходним поступцима и носи сва она питања које су и ти поступци носили, а има у себи и тај специфичан хашки изум који се зове удружени злочиначки подухват, који омогућава да утисци и оцене често доминирају над материјалним чињеницама“, каже Шаиновић.
Какав год био Хаг, он ипак суди само појединцима, додаје Шаиновић, сав терет пада на људе којима се суди и не треба дозволити себи да се тема, како каже, емотивно проширује на то да ли се суди српском народу, Србији или Републици Српској.
„Треба да раздвајамо чињенице од емоција, од утисака јер не смеју утисци да преовладају. И сваком приликом морамо да кажемо да Хаг суди појединцима. Ни у једном од хашких поступака нема ниједне државе, нема ниједног народа. Нема ни Србије, ни Републике Српске, ни српског народа“, каже Шаиновић.
Један народ, као што се дичи својим јунацима, не може ни да се одрекне кривице која припада појединцима. Међутим, Ратко Младић спада међу најпопуларније личности у народу у Републици Српској, каже Кецмановић. Ту популарност стекао је захваљујући великој личној храбрости током рата. То треба имати у виду када се говори о еху пресуде Младићу у српском народу.
Са друге стране, важно је питање хоће ли процеси пред Хашким трибуналом довести до катарзе и помирења међу народима, наглашава Кецмановић.
„Искуство говори да је потпуно обрнуто. На другој страни увек се појављује да је казна недовољна. Увек се очекује да буде већа него што јесте. Имали смо случај са Момчилом Крајишником, који је био један од водећих људи националног покрета српског народа у БиХ, он је издржао половину казне и то је изазвало оштре реакције. Временске казне, уопште, нису довољне за другу страну“, каже Кецмановић.
Како и да хашки процеси доведу до катарзе када је на оптуженичкој клупи само једна страна, пита се Кецмановић. Пресуда Младићу за Републику Српску неће донети квалитативно нову ситуацију, али ће продубити већ постојеће лоше односе у БиХ, сматра он.
