Афера је постала јавна након што је вишедеценијски радник Народног музеја Црне Горе Александар Беркуљан поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву на Цетињу због крађе музејских предмета из те институције. Према Беркуљановим тврдњама, Народни музеј је деценијама био мета похара, о чему постоје и писани трагови.
Као примјер за то Беркуљан је навео и обраћање некадашњег директора Народног музеја Црне Горе Риста Драгићевића Влади Црне Горе, у којем поставља питање отуђења преко 900 предмета, истичући тако да се од некадашњих 900, након тридесет година, дошло до цифре од 2.700 предмета.
Бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш за Спутњик каже да скорашњи наводи о пљачки културног блага Црне Горе за њега не представљају никакво изненађење.
„Ја сам 1987. године као предсједник Градске владе Цетиња покренуо питање похаре Двора краља Николе, који је једна од организационих јединица Народног музеја Црне Горе. Своја сазнања сам објавио у мојој књизи ’Повратак краља Николе I у отаџбину: путовање дуго 73 године‘. И касније сам, као грађанин Цетиња, указивао гдје би могле да се налазе украдене слике Влаха Буковца, које су неспорно завршиле у Хрватској, али надлежни у галерији Народног музеја Црне Горе и Министарства културе Црне Горе нијесу реаговали, као што нијесу реаговали ни послије налаза наше комисије из 1987. године“, каже Маркуш.
Саговорник Спутњика наглашава да је, поред свега, ипак „изненађен бројем несталих драгоцјености на нивоу Народног музеја Црне Горе који је јавности објелоданио службеник музеја Александар Беркуљан“, али, како Маркуш упозорава, пљачка музејских експоната, нажалост, није једини проблем. Проблем представља и начин на који се врши сам откуп предмета од стране Народног музеја као државне институције.
„Довољно је обратити пажњу на начин откупа умјетничких предмета од стране досадашњег директора Народног музеја вајара Павла Пејовића, гдје он на примјер откупљује предмете од себе и сина, или на начин откупа археолошких драгоцјености од Стева Вучинића који су неспорно ’нађени‘ са Законом о заштићеним археолошким налазиштима, итд… Оне службенике музеја који су на ово указивали директору Пејовићу и Министарству културе једноставно су склањали са послова на којима су до тада радили како не би даље указивали на евидентне пљачке надлежних у Народном музеју Црне Горе“, тврди Маркуш.
Он скреће пажњу и на видну злоупотребу институције Народног музеја од стране актуелних црногорских власти које су у Савјет НМЦГ поставиле само по титулама звучна имена попут проф. др Ђорђа Борозана, др. Живка Андријашевића, књижевника Ника Мартиновића, публицисте Марке Шпадијера и других, а за које наш саговорник примјећује да, „умјесто да су се старали о заштити културних добара“, они су се суштински „бавили фалсификовањем историје’.
„Ови дукљанско–монтенегрински историчари и идеолози су у Статуту НМЦГ једноставно, на примјер, ’избрисали из историје‘ династију Немањића, то јест 2 вијека историје Зете. Члановима Савјета и Министарству културе је било све познато у вези са пљачком музеја, како наводи господин Александар Беркуљан, али су о томе ћутали јер им је било важније фалсификовање историје од пљачке НМЦГ. Сада су на потезу правосудни органи Црне Горе, јер је господин Беркуљан поднио тужилаштву кривичну пријаву. Тачно се зна ко су у вријеме сазнања о пљачкању били одговорни у Министарству културе, Савјету НМЦГ, ко је био генерални директор НМЦГ, па нека одговарају за оно што им је било у опису надлежности, а нијесу предузели“, закључује Маркуш.
