Нека нова међународна конференција о Балкану која би фактички прекројила садашње границе бивших југословенских држава не би била тако лако изводљива, јер би морала бити усаглашена, пре свега, између великих сила и њихових интереса.
Ово је укратко оцена геополитичара Миломира Степића, који за Спутњик каже да је таква конференција требало да се одржи у тренутку кад је Југославија разбијана. Он напомиње да су се у међувремену десила нека нова „фактичка стања“, тако да би у таквој конференцији учешће морале да узму и Русија и Кина, а не само Америка.
„Уместо да се организује таква конференција и да се демократски конститутивни народи, дакле не националне мањине, изјасне где би желели да живе, нама су са Запада диктирали границе које нису биле демократске, односно, капиталистички Запад нам је зацртао комунистичке границе“, подсећа Степић.
Идеју, да су балканским државама потребне нове границе које би заувек смириле овај део Европе, пре неких годину дана први је лансирао Тимоти Лес, аутор анализе политичке ситуације на Балкану изнете у америчком часопису „Форин полиси“. Лес је изнео тезу да је потребан радикалан приступ нестабилном балканском региону, како би се дошло до мира и стабилности. У међувремену, идеја о потреби нове међународне конференције све гласније се чује и у врховима балканских земаља.
Наш саговорник напомиње да је Западу сада „синуло“ да је направљена грешка, и да сада, када су се нашли у ћорсокаку, поново покрећу питање граница, јер су схватили да осим њих, који су се у то умешали деведесетих година, сада постоје и друге силе којима је Балкан поново битан на глобалном плану. Другим речима, Русија и Кина. Кина, додаје наш саговорник, у свом замаху и економске и политичке експанзије неће трпети да неко други решава та питања, а да она буде присутна само економски.
„Мислим да је немогуће наметнути неку нову конференцију у којој ће учествовати само Америка и ЕУ, јер зашто би Балканци, посебно Срби, на то пристали“, пита се он.
Степић, каже, враћајући се на предлог Тимоти Леса, да он у својој анализи не помиње промену граница Хрватске, у смислу питања Крајине, јер се, како наводи, то питање сматра решеним — тиме што су Срби протерани. Лес, подсећа наш саговорник, не доводи у питање ни границе Албаније — него се аутоматски прича о — Великој Албанији.
„Дакле, по њему, ту би требало од некаквих остатака да се направи, на једној страни, проширена Србија према Републици Српској, а са друге стране инвалидна Србија, јер би изгубила Косово и Метохију, односно, највећи њен део. Тако да ја нисам сигуран да ли је могуће то сада извести, ни како би пре свега на ту солуцију пристале све велике силе“, додаје Степић.
Ако би и дошло до неке нове конференције о границама, Степић каже да би онда требало да се поставе унапред одређени принципи, а он сматра да би то могло бити засновано на такозваним, етничким границама.
„Међутим, етничке границе које не би уважиле прогон, рецимо, Срба из Крајине, него да се види каква је била етничка структура пре тога. У таквој замисли националне мањине немају право на самоопредељење, као што немају нигде. Националне мањине су и Албанци и Мађари и тако даље. Дакле, само конститутивни народи би о томе могли да разговарају“, наводио он.
С друге стране, Степић истиче да је садашњи Балкан још под доминацијом атлантистичких сила и оне га кроје по неком свом моделу, а желели би и да га скроје тако, да затворе то питање док су овде још увек моћни.
Подсећања ради, данашње границе државица на Балкану одредила је такозвана Бадентерова арбитражна комисија (Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији) коју је саставио Савет министара Европске економске заједнице 27. августа 1991. године. Комисија је имала пет чланова коју су чинили председници уставних судова држава у ЕЕЗ. Ова комисија је изрекла петнаест мишљења о „великим правним питањима“, између осталог и о питањима која се тичу граница. Овде је примењен принцип „uti possidetis“, а комисија је закључила да се границе између Хрватске и Србије, Босне и Херцеговине и Србије и евентуалних других суседних независних држава не могу мењати, „осим уз слободно постигнут договор“, или „ако није другачије договорено“. Другим речима, бивше границе Република, постају границе заштићене међународним правом“, односно, државне границе.
