Независно од повода, њихов сукоб умије да плане неслућеном брзином и доведе до најосјетљивијих питања. Према ријечима премијерке Беате Шидло, Пољска разматра начин да од Њемачке наплати одштету због разарања и убијања током Другог свјетског рата. Барата се са цифром од 840 милијарди евра. Из кабинета њемачке канцеларке је експресно одговорено да је питање ратне репарације дефинитивно „ријешено законски и политички“ још прије шездесет година.
Очигледно није, чим се на њега тако снажно реагује. У вријеме ступања на власт у Грчкој, тада харизматични Алексис Ципрас и његова револуционарна Сириза имали су сличан захтјев према Њемачкој. Износ је био 160 милијарди евра. Не само да нису добили ни цента, него је премијер Ципрас на европском самиту 2015. године, по писању западне штампе, био „пребијен као пас“. Отада је нестао сав његов револуционарни занос, па му се глас више и не чује. Реално је претпоставити да ће слична судбина задесити и његову пољску колегиницу, ако на вријеме не умукне пред моћном и пребогатом Њемачком.
Питање ратне одштете је, можда, правно ријешено, али свакако није ријешено праведно. Мало историјско подсјећање, овим поводом, може бити корисно.
Док је Други свјетски рат улазио у саму крваву завршницу, Њемачка није жељела да призна да је поражена. Међу савезницима се све чешће чуло питање — шта да се коначно уради са њима? Нацистички злочини су били тако монструозни, а нацизам је био широко прихваћен међу „швабама“ да је било много гласова како освета мора бити сурова и једном за свагда. Са данашњег нивоа друштвене свијести може звучати непримјереним залагање за уништење читавог њемачког народа. Али тада је таквих гласова било. И то много. Уосталом, зар нису сами Њемци створили „индустрију уништавања народа“ и цијелих људских раса. Јевреји, Цигани, Словени, као и сви „обојени“, нису имали право на живот међу „надљудима“.
Срећом, одустало се од драстичних рјешења.
Хенри Моргентау Млађи, министар финансија у вријеме предсједника Френклина Д. Рузвелта, 1944. године је предложио да посљератна Њемачка буде разоружана, лишена права у међународним односима и подијељена на више независних држава. Њој би било забрањено да развија индустријску производњу и била би присиљена да се врати у сељачку економију прије индустријске револуције. На конференцији у Квебеку, у Канади, септембра те године, он и предсједник Рузвелт су придобили и почетно сумњичавог британског премијера Черчила. Са друге стране, кажу, Стаљину се необично свидјела идеја да се сва Њемачка сравни и претвори у централни европски аеродром.
Предсједник Труман је 10. маја 1945. године потписао директиву којом се америчким окупационим снагама забрањује да „…предузимају кораке у циљу економске рехабилитације Њемачке“. Она је била на снази преко двије године.
Реализација Моргентауовог плана у посљератној Њемачкој увећала је сиромаштво. Баш као што је и био циљ осветника. Али и ова је медаља имала друго лице. Оно се испољавало кроз политику убрзане обнове и индустријализације коју су спроводиле совјетске окупационе власти. Њихов мотив није био осветнички, него интернационалистичко повезивање радника и сељака. Реал политика западних савезника је била принуђена да уважи ту чињеницу. Да је Моргентауов план настављен, осиромашени Њемци би се незаустављиво политички окренули ка Стаљину, јер његова „понуда“ је била много боља.
Ниједан народ, без обзира на сва појединачна и колективна злодјела која је учинио, није заслужио и не смије да буде уништен. Стога је и Њемачка, послије свих злочина и Холокауста, добила нову шансу.
Џорџ Маршал, тадашњи амерички министар финансија и аутор сада веч култног Маршаловог плана, у кратком говору на Универзитету Харвард прекинуо је Моргентауов план и објавио почетак реиндустријализације Њемачке. Посебно је било важно што америчким фирмама није било дозвољено да зарађују на други начин осим да испостављају фактуре за продату робу и пружене услуге. Оне нису смјеле да купују њемачка предузећа нити да оснивају своје филијале у производној и финансијској сфери. Циљ је био изградња њемачке економије, а не богаћење америчких мултинационалних компанија.
Тако је настала садашња (над)моћна њемачка економија. А могло је бити и сасвим другачије.
Историјска искуства показују да се Европа мучи и распада када њом управља Њемачка. Одавно су злодјела предака садашњих генерација Њемаца опроштена, али никад неће бити заборављена. Пречесто се чини да актуелна њемачка политика тражи управо заборав, знајући да су опрост добили одавно. А то је већ помало превише. Чак и од једне тако моћне, богате и утицајне државе.
