У недељу 19. новембра, око пола сата пре поноћи, и дефинитивно су пропали готово двомесечни преговори о формирању такозване „Јамајка коалиције“ између ЦДУ/ЦСУ-а Ангеле Меркел, ФДП-а и Зелених, и Немачка се нашла у ситуацији без преседана у својој послератној историји. Лидер ЦСУ-а Хорст Зехофер констатовао је с тим у вези да је „то догађај чији значај надалеко превазилази и Немачку и Европу и чији се резултат не може предвидети“, „Вашингтон пост“ оцењује да је „политичка криза у Немачкој последње што је Западу сада потребно“, а на сличан начин и немачки „Шпигл“ наводи да су „Немачка и Европа највећи губитници“.
Зашто је „коалиција Јамајка“ пропала и пре него што је састављена? Какве сад опције стоје пред Ангелом Меркел и зашто многи коментаришу да ни једна од тих опција није добра? Какве ће последице та криза у Немачкој оставити на политички поредак Запада, за чију је заштитницу Меркелова проглашена после избора Доналда Трампа за председника САД? Да ли је ово почетак њеног политичког краја, као што јој, поред осталих, прогнозира и ветеран немачке политике, оснивач Зелених Ханс Кристијан Штробеле?
О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали Мирослав Стојановић, некадашњи дописник „Политике“ из Немачке, и Душан Достанић, сарадник Института за политичке студије. Оба Спутњикова саговорника су, иначе, уочи избора 24. септембра упозорили да унутар потенцијалне „коалиције Јамајка“ постоје (пре)велике разлике и противречности међу странкама које би је чиниле.
Имајући то у виду, Мирослав Стојановић оцењује да је „пропаст преговора представљала изненађење, иако очекивано изненађење“.
Он подсећа на програмске разлике али и личне анимозитете између лидера, пре свега, ЦСУ-а и Зелених и либерала из ФДП-а.
„С обзиром на то, ово је била немогућа мисија Ангеле Меркел. Она се, према мом мишљењу, прерачунала јер је била уверена да су и Зелени и либерали жељни власти и да ће за њих тај мотив бити довољно јак, те да ће уз своје медијаторске способности успети да састави владу. Та погрешна рачуница имаће и стратешке последице…“
Душан Достанић подсећа да су либерали на претходним изборима, 2013. године, били кажњени испадањем из Бундестага јер су своје бираче изневерили претераном попустљивошћу према демохришћанима.
„Они сад не смеју да изневере своју политичку платформу, сада су добили другу шансу и свесни су да треће неће бити“, Каже Достанић и додаје да мотив више за непопустљивост либерали имају због уласка Алтернативе за Немачку у Бундестаг, која би могла да преузме незадовољне гласаче ФПД-а.
Постоје три могућа сценарија даљег развоја догађаја — нова велика коалиција ЦДУ/ЦСУ-а и СПД-а, иако је СПД до сада то одбијао, мањинска влада Ангеле Меркел којој сама Меркелова није наклоњена, и нови избори.
Мирослав Стојановић сагласан је са оценама, попут оне из магазина „Економист“, да ниједна од тих опција заправо није добра.
Меркелова је, каже наш саговорник, најнаклоњенија новој „великој коалицији“ са СПД-ом, јер би та варијанта ипак гарантовала стабилност, али та варијанта изазива драму унутар СПД-а. Томе треба додати и подсећање да су немачки бирачи свој суд о досадашњој „великој коалицији“ изрекли утолико што су њене чланице, на септембарским изборима, у збиру изгубиле око 14 одсто гласова у односу на претходне изборе, па отуда и бојазан да би на наредним изборима могле да прођу још и лошије, са потпуно непредвидљивим последицама.
Што се друге могуће варијанте тиче, каже Стојановић, нови избори би вероватно пресликали садашњи однос снага, са милиметарски померањима, и опет бисмо били у пат позицији, и притом би се изгубило много времена, а Немачка би била одсутна из догађања у Европи, уз парализу домаћих институција пошто је на челу државе техничка Влада.
Мањинска влада је још лошије решење, верује Спутњиков саговорник.
„Меркелова највише страхује од те варијанте, јер би за сваку врсту иницијативе морала да моли неку од опозиционих странака за помоћ. То је крајње нестабилна ситуација.“
„Важан део проблема јесте и искључивање Алтернативе за Немачку из било какве комуникације“, указује Душан Достанић. „А најприроднија опција била би црно-жута коалиција демохришћана и либерала, коју би АфД подржао. Они су чак и слали сигнале да би подржали такву опцију, под условом да на челу владе не буде Ангела Меркел.“
Све у свему, додаје Стојановић, ова криза за сада није државна криза, или уставна, али јесте политичка криза и могла би да се претвори у државну и уставну кризу, иако институције у Немачкој јесу јаке.
„Талас који је запљуснуо Запад стигао је и до Немачке, две водеће партије су заправо велики губитници минулих избора. И то јесте криза, јер су стабилност Немачкој давала управо та два носача, конзервативци и социјалдемократе.“
Како ће се ти догађаји одразити на функционисање и будућност Европске уније? Да ли ће бити дубље интеграције унутар ЕУ и еврозоне какву заговара француски председник Емануел Макрон и да ли ће ослабљена Меркелова, а „Шпигл“ и „Економист“ оцењују да она јесте „озбиљно ослабљена“, имати снаге за тако нешто? Поврх тога, Гинтер Етингер, комесар ЕУ за буџет, говори ових дана о умањеном немачком утицају у Бриселу, чак каже да је „немачки утицај на битна питања данас неприметан“…
„Та ситуација траје већ месецима… И то је и за саму Европску унију веома драматично, јер се и она сама налази у хаотичној ситуацији“, наводи Стојановић, и прогнозира да Макронов предлог сад има још и мање изгледа за успех.
„Продубљивање интеграције унутар еврозоне, какву заговара Макрон, за Немачку је веома осетљива тема, и Меркелова ни до сада томе није била претерано наклоњена, без обзира на декларативну подршку.“
Како ће текућа политичка криза у Немачкој утицати на неолиберални поредак Запада уопште? „Вашингтон пост“ у редакцијском коментару наводи да је то проблем и за Америку.
„Слаба влада у Немачкој последње је што је потребно Западу у тренутку у којем су и Британија и Сједињене Државе заокупљене политичким превирањима.“
„Меркелова се сада проглашава некаквим стубом стабилности, али управо је она правила поделе, и у Немачкој и у Европској унији“, примећује пак Душан Достанић, указујући на њен тврд став који је довео до „брегзита“, као и на држање током мигрантске кризе којим је удаљила државе Вишеградске групе. Достанић подсећа и на недоследности политике немачке канцеларке, од односа према Грчкој, преко атомске енергије, до питања миграната, „тако да ми се чини да је та наводна стабилизујућа улога Ангеле Меркел, заправо, само један мит".
Каква је даља политичка судбина Ангеле Меркел? „Вашингтон пост“ каже да се не може искључити побуна унутар њеног ЦДУ-а, „Шпигл“ насупрот томе каже да су њени непријатељи унутар партије за сада ћутљиви, али исто тако наводи и да је овај неуспех „означио крај стила владавине канцеларке Меркел“, а у једном коментару, такође у „Шпиглу“, оцењује се и да би ово могао да буде „почетак краја њене канцеларске каријере“, те да је „постало очигледно да је нестала значајна количина моћи коју је она некада имала“. Ханс Кристијан Штробеле, оснивач Зелених, чак предвиђа да би њен политички крај могао да наступи веома брзо… „Меркелова неће моћи још дуго да остане на челу Владе.“
„Конкуренције унутар њеног табора засад нема ни на видику, она је до сада елегантно одстранила све своје потенцијалне ривале“, наводи Мирослав Стојановић.
„Међутим, извесно је да осећа извесно незадовољство унутар странке, будући да је оне вечери кад су пропали преговори о коалицији одмах рекла да ће се кандидовати и на следећим изборима. То је била нека врста њеног превентивног удара. Њена позиција сад највише зависи од Штајнмајера, иако се противила његовом избору за председника Немачке. Он је сада могући спасилац њене политичке судбине, јер, као социјалдемократа, може да изврши већи притисак на СПД да уђе у нову ’велику коалицију‘.“
