Бивши министар одбране и пензионисани штабни бригадир Хрватске војске Анте Котромановић је, поводом првостепене пресуде Младићу на доживотну затворску казну, казао да није сигуран да је то примерена казна за бившег генерала, с обзиром на то шта се, како је рекао, све догађало од 1991. кад је постао заповедник Книнског корпуса па до задњих ратних операција које су се догађале у БиХ.
„Заслужио је, с обзиром на број жртава које је оставио иза себе, пуно већу и гору казну“, рекао је, а на констатацију да је ово ипак најстрожа казна запрећена међународним правом, Котромановић каже:
„Без обзира на то што се ради о најстрожој казни, штета што за овакву квалификацију злочина, геноцид у Сребреници и све друге злочине на простору БиХ и Хрватске, не постоји нешто више од тога. Нисам задовољан јер су и његови наредбодавци остали готово неспоменути. Младић је чинио такве страхоте у име једне пуно шире политике која је била разрађена у Београду“.
Говорећи о личном искуству с Младићем, Котромановић каже да је он командант Книнског корпуса, против којег се Хрватска борила, а у БиХ је, подсећа, био заповедник „војске против које смо извели низ сложених операција и на крају га поразили“.
„Иако је завршио војну школу ЈНА, о њему никад нисам размишљао као о неком великом војном стратегу, уосталом, ми смо ту такозвану струку довели до вишекратних пораза. Али, што се тиче самог Младића, имали смо доста блиски сусрет 1991, док сам био у специјалним јединицама. Он је путовао према Хрвацама код Сиња на преговоре с Ивом Човићем, а ми смо били тад већ неколико дана у непријатељској позадини“, навео је Котромановић.
У даљој причи наводи да је направљена једна акција на борбена возила која су наилазила из смера Врлике, а у једном од тих возила је, што ми тада нисмо знали, био и Ратко Младић.
„Тад смо први пут користили зоље у акцији и ја сам из тог оружја пуцао на борбено оклопно возило у којем је био Младић. Али удаљеност возила је била само 4-5 метара, а зољи је потребно минимално 70-80 метара да се активира. И пројектил је, наравно, направио рикошет, одбио се од возила и експлодирао стотињак метара даље. Кад је Младић након тога дошао у Хрваце, причао ми је Човић, претио им је, викао и готово их заробио. Но, ми стварно нисмо тад знали да је он унутра. Једноставно смо извршавали своје задатке специјалних јединица“, рекао је Котромановић.
Потврдио је да се хрватска војска тада бавила герилским ратовањем у непријатељској позадини и то, како је рекао. „јако пуно“, те да су „с бриљантним, генијалним момцима извели педесетак диверзантских акција на непријатељској територији“.
Котромановић сматра и да суд у Хагу није испунио своју правни, па и историјски задатак.
„Док су биле актуалне оптужнице против генерала из Хрватске, све време сам тврдио да је то политички суд. Тако се и понашао. Они су бирали људе које ће оптужити — ту првенствено мислим на људе из Хрватске јер о томе највише знам. Хаг је имао прилику да казни све оне који су организирали и спровели злочине, нажалост, понашали су се калкулантски и како кажу доље у Далмацији, као ’килаве бабе‘. Предуго то траје. На крају, ти су људи, те судије и администрација, имали и огромне бенефите и плате, њима је било лепо на овакав начин да раде и да живе. Правда и праведност у неким су случајевима остали у другом плану“, навео је.
Упитан да ли мисли да би било боље да тог Суда није ни било, или су ипак и овакве одлуке које оцењује „килавим“ боље него да није било никаквих, Котомановић каже да нема коначан суд.
„У сваком случају пуно жртава и невиних људи је остало незадовољно. И ми смо сад незадовољни зато што Младић није осуђен за Шкабрњу и за многе злочине у Хрватској. У мом селу, Потрављу је убијено на десетке људи укључујући и моје чланове породице. Минирана је брана Перућа, што је лично наредио Младић. И шта се догодило? Ништа. Значи, не само да није осуђен он, који је био на челу Книнског корпуса, него је и по дубини мало људи осуђено и ту је у потпуности заказало и хрватско правосуђе“, сматра Котромановић.
