Чини се да у савременом свијету данас влада поприлична конфузија у традиционалној подјели политичког спектра на љевицу и десницу, која датира још од времена Француске револуције, када су монархисти и поборници старог режима називани „десничарима“ зато што су сједјели на десној страни скупштине, док су њима супростављени републиканци прозвани љевичарима, јер су заузимали лијеву страну парламента.
Од тог доба до данашњих дана појам љевице и деснице у политици се доста се мијењао, па данас љевица најчешће означава дио политичког спектра који је близак идејама и облицима социјализма, социјалдемократије, понекад и либерализма, док се десница обично веже за конзервативизам, хришћански морал и традицију, а неријетко и национализам…
Идеје љевице и деснице се у политици данас толико преплићу, да се многи слажу да на том плану више не постоји права дистинкција, али то не значи да о овој теми не постоји жива дебата. О томе свједочи и трибина и пројекција филма у Подгорици на тему „Шта љевица жели?“, аутора Стефана Ђукића, који је имао прилику да буде гост на Петом конгресу партије европске љевице прошлог децембра у Берлину, када је и дошао на идеју да сними документарац на ту тему.
Ђукић, који је и предсједник Покрета за неутралност Црне Горе, након приказивања филма за Спутњик је рекао да се његов документарац састоји од низа интервјуа са политичарима и теоретичарима љевичарске оријентације који долазе из Њемачке, Ирске, Грчке, Грузије, Шведске и Русије.
Ђукић и сам признаје да међу самим партијама европске љевице којима се у филму бавио, постоје поприличне идеолошке разлике, док се у Америци и на глобалном плану идеје љевице често искривљују и поистовјећују са најрепресивнијим свјетским режимима, па стога ипак наглашава да права „љевица није ни Пол Пот ни Хилари Клинтон“.
Говорећи о присутности љевице у региону, Ђукућ је мишљења да у државама бивше Југославије не постоји права парламентарна љевичарска странка осим изузетка „Здружене љевице“ у Словенији, док у Црној Гори, наш саговорник напомиње, „чак и политичари који се идентификују као љевичари признају да партије чији су чланови нису партије љевице“.
Како Ђукић додаје, разлога за то има више, али је главни тај што је Црна Гора у суштини „претполитичко друштво“, па је „врхунац расправе у Црној Гори на нивоу политике и идеологије, препуцавање — ко је четник, а ко криминалац“.
„Код нас је ситуација налик на ону анегдоту која каже како је мјесни одбор КП ЦГ засиједао поводом уласка Совјетског Савеза у Мађарску захтјевајући излазак Црвене aрмије истог трена. Тако смо имали ситуацију да се локалне коалиције условљавају осудом геноцида у Сребреници и ставом према НАТО-у. У таквој политичкој ситуацији нема пуно мјеста за идеолошке расправе, оне се гурају у запећак, а уз то и све политике које иду уз то типа: прогресивно опорезивање, већи издаци за здравство и школство, демилитаризација…“, напомиње Ђукић.
Када се пак говори о учесталом феномену да су многи наводни љевичари истовремено и присталице НАТО-а, наш саговорник истиче да је у питању заправо „корисна нејасноћа која нажалост произилази из неразумјевања појма љевице“.
„Ако је неко љевичар као што су Хилари Клинтон, Џастин Трудо или Франсоа Оланд љевичари, онда љевичар може бити за НАТО. Али по дефинцији, прави љевичар не може подржавати никакав војни савез, поготово не онај чији је циљ просперитет војно-индустријског сектора и одржавање „статуса кво“ у погледу расподјеле капитала какву имамо данас. НАТО заступа интересе богате мањине на рачун сиромашне већине како у НАТО земљама, тако и широм свијета“, прецизира наш саговорник.
На крају наш саговорник се осврнуо и на однос актуелне европске љевице према Москви, која је деценијама била суштински главни град и центар љевичарксе идеологије.
„Европске љевичарске странке перципирају Москву двојако. Несумњиво је да су захвални на вриједностима Октобарске револуције без које љевица данас можда не би ни постојала, на антифашистичкој борби и еманципацији која је потекла из Совјетског Савеза. Са друге стране, вођство Москве је и одређени терет јер је љевица била наслоњена на оно што је диктирано из политбироа, док данас мора да се сама интернационализује, и да сама нађе међусобну солидарност. Са друге стране, утицај Москве се у данашњем добу такође перципира као позитиван, ако говоримо о мултиполарном свијету који онемогућава такозване хуманитарне интервенције НАТО-а које су заправо само параван за отимање ресурса и експлоатаицју“, закључује Ђукић.
