Циљ паневропског левичарског покрет ДиЕМ 25, основаног у фебруару, јесте да „демократија завлада“ до 2025. године и спаси континент сценарија који га је задесио средином прошлог века (успон нацизма), тврде оснивачи.
После неуспеха грчке Сиризе и слабљења првобитног узлета шпанског Подемоса, лидер покрета Варуфакис је „научио лекцију“ и схватио да деловање левице на националном нивоу није довољно, тврди један од оснивача покрета, хрватски филозоф Срећко Хорват.
„ДиЕМ рачуна не само на политичке партије или синдикате који су га већ подржали, него и на покрете са улице, на различите групације попут Викиликса, а које се једине могу супротставити корпорацијама попут ’Гугла‘, ’Мајкрософта‘ и других“, каже Хорват.
Између осталих, чланови покрета су и Џулијан Асанж, словеначки филозоф Славој Жижек, амерички лингвиста Ноам Чомски, музички продуцент Брајан Ино…
Саговорници Спутњика се слажу да је капиталистички систем у озбиљној кризи и да му је алтернатива неопходна, али нису сагласни о дометима Варуфакисовог покрета.
Светска револуција
Др Марија Обрадовић, сарадница Института за новију историју Србије, каже да сви водећи светски економисти предвиђају обнављање глобалне економске кризе, што говори да данашњи капиталистички систем не може да обезбеди ни раст светске економије, а камоли профите. То указује да „мора доћи до мање или веће структуралне реформе привређивања какво је данас заступљено у светској економији“.
„Мислим да ће Варуфакисов покрет са осталим левим покретима, који се све више развијају у Европи, несумњиво имати велики број присталица и да ће се у Европи, али и другим деловима света, у наредном периоду све више артикулисати лева политичка опција на овој или оној разини“, каже Обрадовићева.
Она додаје да ће та опција бити интернационална, јер нас „историја учи да је социјализам идеологија која се увек артикулисала на међународној равни“.
Интелектуалистички егзибиционизам
С друге стране, социолог Слободан Рељић, бивши главни уредник НИН-а, каже да имена оснивача покрета делују респектабилно, али сматра да је реч о интелектуалистичком егзибиционизму. Према његовим речима, појава покрета имаће неке последице у медијима — чуће се нешто о потреби за левицом, али све то има „неколико фалш чињеница, због чега неће направити ништа велико и битно“.
„Морамо разумети да живимо у једном драматичном времену, где су све интелектуалистичке идеје у великом закашњењу за стварношћу. Све је толико пренапрегнуто да ће то морати да пукне пре него што неко објасни који су све проблеми и како би они требало да се постепено решавају“, каже Рељић.
Он додаје да је први проблем тај што је Европа данас потпуно инфериорна и што је „свој мозак пренела у Вашингтон“.
„Друга ствар је што је левица данас део система капитализма и они најављују да ће се ту нешто поправљати у оквиру система ЕУ. Проблем је са капитализмом, јер је он сада потрошен систем, па је кључно питање уклањања система, а не његовог поправљања. Трећа ствар која је ту битна — реч је о једном интелектуализму који ће све то сводити на неку врсту покушаја образложења ствари“, сматра Рељић.
Ефикасни Сандерс и апсурдни Варуфакис
Он сматра да је данас много ефикаснији левичар Сандерс у Америци који „поставља неки нови циљ у земљи у којој је практично забрањено да се о томе прича“. Рељић додаје да је сам Варуфакис најбољи пример „колико је та идеја апсурдна“.
Он је подржавао Сиризу и створио се један легитиман, у основи леви отпор ЕУ, а онда су на очиглед читаве Европе пустили Шојбла да их „затуче као псе и данас имате неку организацију и неког вођу који више немају никакав значај“, сматра Рељић. А то показује да су решења, у оквиру система, практично немогућа.
Обрадовићева се, међутим, не слаже да је дошло до слома Сиризе јер су, без обзира што су предузели неке мере штедње у економској политици у области осигурања и пензионог фонда, успели на многим другим пољима да остваре успехе, као што је, на пример, значајно смањење корупције која је у Грчкој била једна од главних карактеристика политичког живота.
Она не мисли да је „пораз Сиризе“ компромитовао ни Варуфакиса ни леву идеју јер се не може очекивати да један покрет, посебно тако хетероген, успе у свему.
„Апсолутно сам сигурна да је радничкој класи у Грчкој, како год било, много боље под влашћу Сиризе него што је било под влашћу Нове демократије“, сматра она.
Крпљење распада ЕУ
С друге стране, Рељић тврди да са европског тла ниједна идеја не може више бити прихваћена у остатку глобализованог света и додаје да су последице деловања тога „што се зове левица у Европи“ — ровови између Запада и остатка света.
Према његовим речима, европски левичари попут Тонија Блера и немачког СПД-а учествовали су у рату у Ираку, пљачки Африке, данас покушавају да опљачкају Кину… Једном речју, све њихове операције су „саставни део капиталистичког пљачкања света“.
„То је, ја мислим, покушај крпљења распада ЕУ и покушај заштите интереса једне групе која себе зове левицом“, каже Рељић.
Он сматра да је основни процес који се дешава у подземљу капиталистичког система антиамериканизам и да је једини прави интерес Европе ослобођење од америчког туторства, а она на то у овом тренутку није ни у ком смислу способна.
