Око 3.000 људи сваке године у Великој Британији оболи од такозваног „такотсубо“ синдрома, познатијег као „синдром сломљеног срца“, чији је узрок ментални стрес. Синдром изазива слабљење срчаног мишића, што за последицу спречава срце да пумпа крв правилно током сваког свог откуцаја.
Ово стање је прво признато у Јапану деведесетих. Термин „такотсубо“, што значи хоботница, подразумева деформисани облик сломљеног срца.
Џереми Пирсон, помоћни медицински директор у Британској кардиолошкој фондацији, недавно је објаснио да је „’такотсубо‘ акутно обољење срца које је чешће код жена, изазвано тешком физичком активношћу или тешким менталним стресом. За пацијенте то изгледа као да доживљавају инфаркт“.
Лекари су раније веровали да пацијенти који пате од синдрома сломљеног срца могу брзо да се опораве без лечења. Међутим, истраживачи су сазнали да то можда није случај.
Универзитетски истраживачи узимали су срчане МРИ скенере од 37 пацијената са „такотсубо“ синдромом у временском периоду од две године. Открили су да су они који су патили од синдрома сломљеног срца и даље имали ослабљену активност срчаног мишића дуго након претрпљеног стреса. Заправо, МРИ скенери ових пацијената били су слични онима који су доживели срчани удар и на снимцима се јасно види траг ожиљног ткива у срчаном мишићу.
„Све је јасније да је ’такотсубо‘ чешћи него што смо првобитно мислили“, рекла је Дана Досон, која је ове недеље помогла у презентацији налаза пацијената са овим обољењем на научним сесијама Америчког удружења кардиолога у Калифорнији.
„Ово је најтемељнија студија која прати последице ’такотсуба‘ и јасно показује трајна оштећења на срцу код неких оболелих. Ови пацијенти нису у могућности да се баве спортом и лакше се умарају“, додала је она.
Досонова је такође нагласила неопходност озбиљног схватања синдрома сломљеног срца.
„Наше истраживање показује да ’такотсубо‘ синдром треба да буде третиран истом хитношћу као и било који други проблем срца и да ће пацијентима можда бити потребна стална терапија за ове дугорочне ефекте. Наш следећи циљ јесте идентификација одговарајућих третмана“, истакла је она.
Пирсон је такође скренуо пажњу на овај проблем, рекавши да је „’такотсубо‘ разорна болест која може изненада погодити иначе здраве људе. Некад смо мислили да су последице овог обољења привремене, али сада видимо да могу наставити да утичу на људе током читавог живота“.
Једна од највећих препрека јесте проналажење терапије за стање за које се већ дуго сматрало да не захтева лечење и буђење свести код лекара и пацијената о потенцијално тешким последицама које са собом носи ова врло стварна болест.
