Шљиванчанин се присећа да је Праљка упознао у затвору и да га је виђао у спортској сали и понекад у сали за посете.
„Нисам са њим никада био заједно на неком одељењу. Хрвати из мостарске групе нису тако често били у затвору, пуштани су на привремену слободу до почетка суђења. Једино где сам се с њим сусретао било је у спортској сали и у соби за посете, кад дође мени моја, а њему његова“, каже овај пензионисани официр ЈНА.
Шљиванчанин се посебно сећа сусрета када му је дошла породица након што му је суд изрекао казну затвора од 18 година. Праљак је тада, каже, дошао да поздрави њега и његову породицу.
„Чак је био коректан према мојој породици кад су мене осудили на 18 година затвора, он је дошао у салу за посете кад су нам биле породице и рекао је: ’Ја сам вас видео како се ви понашате у затвору и свака вам част и рачунајте на сваку моју подршку и помоћ. Ја не верујем да сте ви такав човек каквим су вас они осудили‘“.
На питање како је могуће да се унесе отров у судницу Трибунала, Шљиванчанин каже да без обзира на то какво је обезбеђење, „ко је био храбар и ко је желео, могао је да унесе било шта“.
„Какви су стражари били, могли сте, ако сте способни и храбри и знате шта хоћете, да пронесете био шта, иако врше детаљне претресе. Кад неко нешто хоће, у могућности је све да уради, зависи само од човека, ма какве биле њихове службе“, наводи наш саговорник.
