Адвокат са дугогодишњим хашким искуством Томислав Вишњић каже да је веома занимљиво што браниоци Слободана Праљка нису имали контакт са њим до уласка у судницу.
„Немили догађај можда је могао је да спречи преглед из притворске јединице која поседује скенер кроз који пролазе и излазе запослени, притвореници и стражари. Као потенцијални проблем се јавља чињеница да тај скенер вероватно није подешен да открива тако мале ствари као што је била посудица из које је попио отров. Мени је заправо, у почетку, личила на пластичну посуду у којој се држи млеко за кафу, која иначе у Трибуналу може да се нађе на сваком ћошку.“
Председник информационо-документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац који је био сведок у предметима Хаџић и Младић каже да и поред свих скенера увек може нешто да се пронесе.
„Отров је могао било ко то да му донесе па чак и чувари који су људи од крви и меса, подложни разноразним подмићивањима“, објашњава Штрбац.
Адвокат Вишњић сматра да је оно што се десило Праљку последица институције која полако престаје са радом. Он Трибунал пореди са фирмом у стечају.
„Кад фирма крене низбрдо, свако износи шта може. Прва ствар коју стечајни управник доведе је обезбеђење, а овде је то била последња ствар.”
Штрбац подсећа да је у Трибуналу било суицида и раније, а као најстрашнију смрт наводи Милана Бабића који је у недостатку других средстава ставио најлон преко главе, каишем се завезао око врата, а други крај истог причврстио за радијатор.
Адвокат Вишњић каже да је начин како је извођена њихова одговорност у „случају Прлић“ истоветна оној по којој су наши војни и цивилни руководиоци одговарали у предмету „Косово“.
По том моделу је један део цивилних, па и војних власти одговарао у предметима везаних за војску Републике Српске. То је такозвани „заједнички злочиначки подухват“ и то „облик 3“, у коме се не тражи директно учешће, већ помагање, за које је по ставу жалбеног већа, довољно да сте извршили неку радњу која је допринела том подухвату.
Саво Штрбац сматра да ће пресуда бити веома негативна првенствено за Хрвате у БиХ. Иако су конститутиван народ, Хрвати су се до сада осећали веома потцењено, а ово им неће помоћи да поправе свој положај. Са друге стране, Штрбац сматра да ће Бошњаци, како данас зову Муслимане, максимално искористити пресуду, као што су то радили против Републике Српске.
„После квалификације о удруженом злочиначком подухвату, сви припадници ХВО-а су потенцијални чланови удруженог злочиначког подухвата. Неће им судити Међународни суд али постоје судови за ратне злочине у БиХ, где су многи већ процесуирани, а који ће сада бити лакше осуђени. Такође, они који су преживели злочине утврђене овом пресудом лакше ће доћи до накнаде штете“, каже саговорник Спутњика.
Он додаје да Хрватска може да има негативне последице, када су у питању међудржавни односи са БиХ, јер постоји могућност да се ова пресуда користи пред неким будућим међународним судовима и у арбитражама.
Председник информационо–документационог центра „Веритас“ тврди да је ипак на делу политика, а не правда и да сада БиХ може да поднесе тужбу против Хрватске за геноцид.
„Хрвати су забринути. Сви кажу да су хашке пресуде индивидуалне, али управо код удруженог злочиначког подухвата оне су и колективне. Ако је на челу удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ био да се етнички очисти подручје Херцег-Босне и да се та територија припоји Хрватској ради стварања велике Хрватске, онда на челу тог удруженог злочиначког подухвата имате председника државе, који је и врховни командант војске, као и министра одбране Гојка Шушка и начелника генералштаба хрватске војске Јанка Бобетка — сви су они именовани као чланови удруженог злочиначког подухвата“, каже Штрбац.
За Хрвате, пресуда је апсурд, тврди он и додаје да њихова цела Хрватска почива на домовинском рату, на агресији Србије, Црне Горе, ЈНА, одређених јединица БиХ. Ово помало мења њихову концепцију државности која је до сада била неспорна. До сада су, каже Штрбац, Хрвати имали попуст пред међународном заједницом, па и пред Хашким трибуналом. Подсећа да су као држава, били спремни на разноразне последице због недостављања артиљеријских „Топничких“ дневника у предмету "Олуја" и истрајали су до краја, суђење је завршено без тих дневника.
„Процесуирали су неке особе пред домаћим судовима, али је то очигледно негде скривено. Када су Американци расписали огромне награде за Караџића и Младића говорио сам да би требало расписати награду од милион долара и за те ’Топничке дневнике‘ и гарантовано би их нашли али Србија није била заинтересована због великог притиска. Службени је податак да је Хрватску само за предмет ’Олуја‘ издвојила 28 милиона евра“, тврди Штрбац.
На питање да ли је Хашки трибунал успео да доведе до правде и помирења, наши саговорници су сагласни да није. Вишњић каже да помирења, као последице рада Хашког трибунала, нема. Правда је, каже он била селективна, а у деловима, чак и побеђена од политике. „Један је био утицај војног лобија који је мењао правила игре како им је одговарало. Другим делом је писана правда победника. Трећим делом је због наших регионалних проблема често долазило до неправде у појединим предметима“, објашњава Вишњић.
Колико је Трибунал био битан самим судијама говори и податак да председавајући Теодор Мерон није дошао на конференцију коју је организовала генерална скупштина УН поводом рада судова које је основала, а нагласак је био управо на Хашком трибуналу. „О каквој правди да говоримо када су неки процеси трајали и по 13 година, а Шешеља су држали без 11 и то без пресуде. Требало је да скупе у једну собицу све актере догађања из деведесетих година и да је једно веће осудило ко је крив, крив је. Правда је била селективна, није било правде за жртве, а селективна правда је исто што и неправда“, закључује Саво Штрбац.
