Коментаришући за Спутњик нову агенду америчке спољне политике за Црну Гору и регион, која подразумијева и најаву сталног америчког војног присуства у југоисточној Европи, као и ново стратешко зближавање САД са Србијом, политички аналитичар Александар Алексић каже да Америка у својим стратешким документима ријетко иде толико експлицитно у саопштавању ставова као што то може да ради када је у питању Балкан и земље попут Црне Горе.
Говорећи о сада већ нескривеној америчкој најави креирања амбијента за стварање „лојалне опозиције“ у Црној Гори, Алексић сматра да се суштински ради о јасној поруци свим црногорским политичарима да за њих неће бити мјеста у политичком животу уколико откажу послушност Америци.
„Појам ’лојалне опозиције‘ није исти када га 1826. у британском парламенту међу првима употријеби сер Џон Хобхаус или када га империја данас, у новој стратегији, упути свом колонијалном посједу — ’Републици Титоград‘. У буквалном смислу порука гласи: ’Ако будете слушали савјете Амбасаде САД, можда једног дана и ви дођете на ред да будете у прилици да се зовете предсједницима државе, владе, скупштине, министрима… Ако не будете лојални нашим порукама, за вас неће бити простора за бављење политиком“, каже Алексић.
Он подсећа да је Либерани савез Црне Горе, стварајући Народну слогу, покушао, како каже, натчовјечанским напором истински помирити оне који се осјећају Србима и оне који се осјећају Црногорцима у Црној Гори, противно интересима Америке, и да је зато „брутално кажњен“.
Алексић оцјењује да Америка, суштински, данас саопштава оно што је одувијек радила, али што раније не би саопштавала у стратешким актима.
„Лијеп примјер је политичко дјеловање Миодрага Перовића. Амбасада САД му је обезбиједила преживљавање медија, лиценцу за банку, смањила притисак ДПС-а, издејствовала опраштања пореских дугова и све то као награду за лојалност. У замјену за то, он мора да обезбиједи довољан број нових партија које ће учествовати на намјештеним изборима са надом да ће једном и он да ’набоде‘ стварну власт, по могућности функцију предсједника Републике“, објашњава наш саговорник.
Ко су за Американце „велики људи“ на Балкану
У том смислу, напомиње он, све системске партије које пристају на изборне процесе у којима специјалне полицијске јединице обезбјеђују мини-штабове у којима се купују гласови могу се сматрати „лојалном опозицијом“.
„За оне који само у бојкоту нелегалних институција и заустављању политичког процеса виде шансу за почетак преговора о изласку из вишедеценијске агоније, Амбасада САД ће се потрудити, како и пише у извјештају, да за њих не буде мјеста у политичком животу“, прецизира Алексић.
Коментаришући препоруку Атлантског савјета да Вашингтон убудуће буде обазрив приликом сарадње са „великим људима на Балкану“, Алексић прије свега поставља питање кога Американци виде као „велике људе“.
„Некада им је званично Милован Ђилас био најважнији играч послије Тита и Кардеља, али је његов психолошки профил у тајном извјештају од 15. фебруара 1954. ЦИА окарактерисала на овакав начин: ’Профил човјека чије су амбиције неограничене. Ниједно пријатељство није довољно снажно како би допустио да то омете његове амбиције. Кад год су његови интереси на коцки, спреман је да жртвује свакога и све. По природи и васпитању, Ђилас је један циник, инкарнација сујете и самољубља, смио и арогантан, понекад охол и увијек самоувјерен да може срушити сваког ко му стоји на путу. Он је рођени сплеткарош и потпуни атеиста коме ништа није свето‘. Можете замислити како изгледају профили Миодрага Перовића из Црне Горе, Фахрудина Радончића из БиХ, Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, Зорана Заева и других“, констатује саговорник Спутњика.
Према његовој оцени, „велики људи“ за САД су искључиво они који могу утицати на остварење америчких интереса у региону, и у позитивном и у негативном смислу.
„То су они којима народ вјерује, људи који имају критичну количину новца коју могу ставити у политичку функцију, људи који имају пропагандну моћ, као и људи који имају под контролом оружане формације до нивоа озбиљних криминалних организација. ’Бити обазрив‘ према њима значи играти на њих и ставити их у функцију своје политике у мјери у којој је то могуће, задовољавајући психолошке профиле њихових личности“, каже Алексић.
Како су САД помогле јачање ЈНА
Што се тиче најаве тобожњег „новог“ успостављања сталног војног присуства америчке војске у југоисточној Европи, наш саговорник подјсећа на чињеницу да америчко војно присуство у региону ипак није од јуче.
„Америка озбиљно, дубоко и стално војно присуство у региону остварује од посјета Владимира Велебита Сједињеним Државама прво 1950, па 1951. године и низа његових састанака на којима су присуствовали шефови спољнополитичке заједнице САД, и у то вријеме новоформиране ЦИА. Састанцима су присуствовали Хариман, Болен, Роберт Џојс и други, након којих је услиједила посјета Коче Поповића начелника Генералштаба ЈНА у трајању од пет седмица. Посјета и договори до дана данашњег се сматрају супертајним, што је, према писању Лорејн Лиз, америчке историчарке и уреднице два тома америчке спољнополитичке енциклопедије, потпуно фрустрирајуће по комплетну научну заједницу. Тада је направљен договор о стварању армије од 500.000 људи под оружјем и још 1.000.000 људи у резервном саставу. Такве армије у то вријеме у Европи имале су само Велика Британија и Француска. Брзина којом је након тога уз подршку САД јачала ЈНА сматрала се већом у обиму и интензитету од свих других“, подсјећа наш саговорник.
У том смислу, по Алексићевој оцјени, упутно је говорити једино о „поигравању америчке администрације у реторичкој равни са свима који очекују одређене промјене, а које ће се разликовати у односу на претходно стање“.
„Промјена америчког присуства у смислу додатног увећања или додатног умањења може да се деси једино уколико регион у новој подјели интересних сфера, која је неминовност, постане дијелом неког новог аранжмана. ’Бондстил‘ је највећа војна база САД ван територије САД. Веће војно присуство од тога тешко да је могуће. Зато најаву већег војног присуства можемо протумачити и као пријетњу онима који не буду лојални америчкој вољи. ЕУ, као што знамо, има нулто војно присуство и у самој ЕУ, што је чини искључиво америчким параваном када су војна питања на дневном реду, због чега Европу и посматрају као непостојећи субјекат на Балкану“, прецизира Алексић.
Шта значи историјско зближавање САД и Србије
Саговорник Спутњика се на концу осврнуо и на значење синтагме поновног „историјског зближавања“ САД и Србије, за коју каже да за Београд суштински представља одрицање од свих примарних националних интереса земље.
„Историјско зближавање“ са Србијом, сматра он, значи стратешки циљ Америке да Србију доведе у фазу из које ће Србија Русији увести санкције, признати независност Косова и Метохије, мирно посматрати спајање Косова и Метохије са Албанијом у нову државу, протјерати Русију из НИС-а, угасити Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, прогласити „Сребреницу“ за геноцид, измијенити уџбенике историје на начин који ће издиктирати Америка.
„’Историјско зближавање‘ значи и повећано издвајање новца којим ће ’лојална опозиција‘ у Србији и ’лојална власт‘ у Србији бити плаћена на тим пројектима. За то вријеме ће ’лојалну опозицију‘ и ’лојалну власт‘ држати у антагонистичкој пријетњи једне другима, како би што боље извршавали агенду. У противном ће се остварити предвиђање ЦИА да ће Србија до 2050. године изгубити 33,2% становништва. Али, као што знате, не постоји превара без бајке. Страховита медијска контаминација Србију гура у таблоидизацију како би обичан човјек што теже могао да разабере смисао од бесмисла. А када се јако игра на медије, онда то значи да много мора да се лаже. Једна стара пословица каже да ’лаж обиђе пола свијета док истина још увијек обува ципеле‘“, закључује Алексић.
