„Довољно је скренути пажњу на чињеницу да океани када се загревају испуштају CO2, а кад се хладе они га апсорбују, дакле промена CO2 је последице промене температуре“, објашњава Мишак.
Он напомиње да се приликом приказа глобалног отопљавања тенденциозно избацује из графикона средњовековно топло раздобље и да се све време свет плаши једним графиконом који изгледа као палица за хокеј, који илуструје да се прво свет хлади, јер почиње емисија CO2, индустрија подиже ниво топлоте, али да то уопште није тако.
Мишак истиче да је у десетом веку дошло до глобалног загревања. Гренланд се звао „green land“ или зелена земља, у гробовима су налажене сандале, а у Енглеској виногради…
„То је било време кад је популација расла, нису се ледници топили, а није било индустрије која то ствара“.
Он сматра да је парадоксално што сад нисмо о раздобљу глобалног загревања, него смо заправо у раздобљу глобалног захлађења.
„И кад људи не би упорно апсорбовали све те податке који им се сервирају као готова ствар већ у школама, онда би могли да погледају, као што сам ја погледао око себе. Возим бицикл углавном по Загребу и мислим како је могуће у мају или јуну да будем закопчан до врата, у августу месецу снег пада у суседној Словенији. Дакле, то се догађа, сведоци смо огромних зима у Румунији, Бугарској, Америци, снега у Сахари. И онда нам опет сервирају причу да је то последица глобалног загревања“.
Мишак објашњава да цела прича, у ствари, иза себе има једну сасвим другу агенду и да се може препознати да је јако важна из разлога што се од ње не одустаје ни по коју цену. Међутим, подаци једноставно не говоре у прилог томе.
„Најважнији фактор, који се увек превиђа, јесте чињеница да у Тихом океану постоји струја која се зове ’пацифичка декадна осцилација‘. Она на сваких 30 година мења смер. Када га она промени, креће захлађење, вода иде кроз Берингов мореуз у једном или другом смеру. Кад се она окрене, креће загревање. Рецимо 1977. се причало о захлађењу, била је актуелна песма групе Клеш која поручује ’Стиже ледено доба‘. Тада је почело загревање које је требало да траје до 2007. јер се струја опет окренула“.
Наш саговорник тврди да је загревање престало још око 2001. зато што је дошло до неуобичајено слабе динамике збивања на Сунцу и да је од тада Земља почела да се, по свим параметрима, хлади, и да су модели и компјутерски алгоритми били погрешни јер нису дали тачна предвиђања. Земља је сада у раздобљу захлађења које ће, према пацифичкој декадној осцилацији, трајати најмање до 2037.
Зато се истина погрешно представља?
Аутор емисије „На рубу знаности“ Крешимир Мишак оцењује да је глобално загревање јако важна слагалица у шаховској партији којој је изложено цело човечанство.
„Потенцира се прича о заштити животне средине и да су људи криви зато што уништавају природу. И то је тачно, али се истовремено не прича о нафти у Мексичком заливу, еолској ерозији, зашто ветар односи тло, о океану смећа величине Средоземног мора у Тихом океану, него се увек све своди на CO2“.
Он објашњава да све то има везе са увођењем угљеничне валуте, која се у медијима и научним часописима већ најављује.
„Морамо да гледамо ствари поступно, како ће се оне спајати. Прво је смишљен такозвани ’еколошки отисак‘. То је измислио, наравно, Римски клуб, наднационално удружење резервисано да прода ту причу. Затим је тај еколошки отисак, у смислу колико ми направимо штете док живимо — бацамо смеће, папире, трошимо бензин — претворен у угљенични отисак. А да би се угљенични отисак могао мерити, већ су изграђене паметне мреже по целом свету и Европска унија води ’европски смартметар‘ где у свакој кући мери потрошњу“.
Мишак истиче да се путем медија већ 20 година спомиње увођење угљеничне карбонске валуте, бодова које ћемо добијати као неку врсту дељења пенала, и да се паралелно са тим развија и електронски новац, наводно због тероризма.
„Електронски новац ће постати нека врста бона јер обична карбонска валута подразумева један тренд који је настао тридесетих, заправо политички покрет, који се зове технократија. Технократија је у свом фокусу имала идеју да нема довољно енергије на свету и да је треба равномерно распоредити међу људима. То све увек звучи јако хумано, али те претпоставке заправо нису тачне“.
Мишак каже да ће се тај план спровести захваљујући паметним мрежама и да, када се све то има у виду, заправо постаје јасно да је глобално загревање есенцијално да би се увела глобална карбонска валута, која такође није сама себи циљ.
„Да би она постојала, мора сваки сегмент људског живота да буде под надзором. И зато на сцену ступају ’суперфенси‘ паметни градови, паметне куће и сличне ствари, чиме се људи јако одушевљавају, а продаје се под причом о соларној енергији. Међутим, шта су друго паметни градови него системи вођени вештачком интелигенцијом, која, на крају крајева, из даљине по потреби може да пали или гаси твој фрижидер, а да не причамо о свим могућим мерачима који улазе у домове људи“.
Мишак закључује да је прича о глобалном загревању у ствари део укупног ткања које има још неколико елемената који ће се сложити као у шаховској партији.
„Ту ставиш ловца, ту коња, ту пешака и ако противник на другој страни не зна, нешто се закомпликује и неприметно будеш матиран“.
