Извештај „Атлантског савјета“ најављује обновљено америчко интересовање и озбиљнији ангажман на Западном Балкану који би према визији Вашингтона требало коначно да постане „дио трансатлантске заједнице“. Иако је у дијелу овдашње јавности у одређеним круговима сам значај и утицај „Атлантског савјета“ на доносиоце одлука у Вашингтону покушао да се представи као искључиво савјетодаван и необавезујући, довољно говори сама за себе чињеница да су директори тог утицајног америчког „тинк-тенка“ некада били и Хенри Кисинџер, Весли Кларк, Медлин Олбрајт, Чак Хејгел, Викторија Нуланд, Колин Пауел, Кондолиза Рајс и многи други који ће касније заузимати најзначајнија мјеста у америчкој администрацији.
Такође, ради се о организацији која је превасходно повезана са НАТО-ом, па су њена документа и пројекције одличан индикатор будуће стратегије те војне алијансе.
Дакле, главне тачке освјежене америчке стратегије за регион јесу „транзиција базе Бондстил од сједишта Кфора до сталног америчког војног присуства у Југоисточној Европи“, затим „помоћ“ у окончању застоју демократизације у Црној Гори, улазак Македоније у НАТО, који за сада отежава Грчка, привођење крају преговора између Београда и Приштине, и последњи, али и најважнији циљ за САД — „историјско приближавање са Србијом“.
Кад је ријеч о успостављању „сталног америчког војног присуства на југоистоку Европе“, процјена Вашингтона је да је поред већ постојеће инфраструктуре у бази „Бондстил“ код Приштине, најјефтиније инвестирати у изградњу нове аеродромске писте гдје би могла бити стационирана тактичка авијација ратног ваздухопловства САД — Air Combat Command (ACC), и то не само због „одржавања мира“ у региону, већ и због пројекције снаге на већу удаљеност (потенцијално неограничену), што ће Вашингтону омогућити да осим Приштине, политички и војно „покрије“ и све околне земље, попут Црне Горе, Македоније и Албаније.
Такође, што се тиче саме Црне Горе, рекло би се да то питање већ сада за Америку спада у домен техникалија. Након уласка Црне Горе у НАТО, Америка више нема дилему да је та земља сада знатно више „безбједна“ и отпорна на „руски утицај“.
У том смислу Вашингтон више не крије да се терет одговорности сада парадоксално „ставља на поједине у опозицији у Црној Гори“, односно на амерички захтјев да црногорска „опозиција буде лојална“, као и „партнер у будућности земље“, како је недавно у интервјуу за „Глас Америке“ прецизирао Дејмон Вилсон, извршни потпредсједник „Атлантског савјета“ САД:
„Постоје неки елементи у политичком систему (Црне Горе) који неће то урадити и који су у суштини били умијешани у издајничко понашање. Ово пружа прилику за друге елементе у опозицији да покажу да постоји здрава и важна улога за политичку опозицију у демократским друштвима. Да треба да играју своју улогу унутар парламентарног и система владавине права“, поручио је Вилсон.
Дакле, чини се да је порука Вашингтона у случају Црне Горе брутално јасна.
Очигледно да „нелојалне елементе“ који су умијешани у „издајничко понашање“ у црногорској опозицији Вашингтон превасходно препознаје у опозиционом савезу Демократском фронту, којем се тренутно суди за „државни удар“ и за који, по свему судећи према америчким плановима, више неће бити простора за озбиљнију улогу у политичком животу земље.
Такође, ту је и порука САД за остатак опозиције у Црној Гори да буду „лојални“ ако желе да буду партнери Америке, затим да направе дистанцу од ДФ-а, и с тим у вези се врате у Парламент, који је „најбоље мјесто да изразе своје ставове и уставна права“ и тако „дају глас бирачима који су их подржали“.
На концу нова америчка политичка агенда за Балкан препознаје Београд као главну тежишну тачку читаве концепције, док су сви остали циљеви у вези са Црном Гором, Македонијом и Косовом само успутне станице ка, по САД главној геополитичкој награди у Југоисточној Европи, Србији.
Наиме, врховни циљ Сједињених Држава у региону у будућем периоду биће „историјско приближавање са Србијом“, односно по сваку цијену приближавање садашњег или неког будућег српског руководства Вашингтону и Западу, што је потврдио и потпредсједник „Атлантског савјета“ САД Дејмон Вилсон.
„Ријеч је вјероватно о најважнијем односу који би требало успоставимо на прави начин. И под тренутним лидерством у Београду, постоји шанса да помогнемо да се приведу крају разговори са Приштином, да се унесе одређени осјећај сигурности у тај однос, али и осјећај неминовности у погледу будућности Србије.“
Наравно, овакав амерички план за Србију подразумијева и историјски заокрет и редефинисање спољнополитичког курса земље, као и њено потпуно увлачење у орбиту НАТО-а, што би аутоматски значило и отклон од политике било какве сарадње Београда и Москве, са свим успутним последицама једног таквог потеза.
Са друге стране, од стране САД би за Београд наводно заузврат на столу била понуда да Вашингтон активно припомогне да се Србија, земља коју наводно „само чудо може поново да поврати на економску карту Европе“, поново укључи у европски развој и заузме позицију земље лидера на Балкану.
Имајући у виду у каквом су заиста стању земље који су тренутно „лидери“ у региону, као и на цијену коју би Београд у случају прихватања понуде морао да плати, превасходно у погледу коначног статуса Косова и вјероватно положаја српског народа у Босни, нема сумње да ће званична Србија о свему морати добро и двапут да размисли.
