Ако би Лука Максимовић, који је под псеудонимом „Љубиша Прелетачевић Бели“ на председничким изборима у Србији био трећи према освојеном броју гласова, одлучио да на политичку сцену убудуће излази само под својим правим именом, то би, према мишљењу новинара Зорана Пановића, био зеро потез, јер би досадашњи концепт који је Бели Прелетачевић имао био сиљење политике, а у супротном би била направљена врста политичког искорака, с тиме што би сећање на Белог постало јако велико и било би у подтексту врло приметно, па би могло да му користи.
Псеудоним јачи, име дуготрајније
Бели је, сматра Бојан Клачар из Цесида, схватио да не може да понови онакве резултате какве је имао и да је једини начин и пут који је остао испред њега да постане озбиљан политичар или да се потпуно повуче из политике.
У овом моменту, резонује Клачар, последице по њега могу да буду двојаке. Са једне стране, један део јавности неће подржати такву његову амбицију имајући у виду да је кључни мотив због кога су они за Белог гласали била нека врста антипартизма, вица и отклона од политике. Са друге стране, додаје Клачар, можда један део бирача и даље буде разумео његове поруке и дâ му одређену врсту поруке кроз ангажман који би попримио неку врсту рада у некој политичкој организацији, што он до сад није планирао.
„У сваком случају, његово појављивање као Луке Максимовића на овим градским изборима у Београду може да направи одређене проблеме тренутно етаблираним политичким организацијама, али је сасвим сигурно да је потенцијал Луке Максимовића у овом моменту много мањи него што је то био потенцијал Белог Прелетачевића пре годину дана. И са те стране опозиција може на одређени начин да одахне, јер заиста појављивање Белог Прелетачевића у овом моменту би правило више штете опозицији него што је појављивање Луке Максимовића“, анализира Клачар за Спутњик.
Учешћем у политичком животу под правим именом Лука Максимовић би, сугерише Зоран Пановић, имао шансе да постане „један од“, али има и шансе да искочи из те матрице и да направи уникатну позицију на политичкој сцени, а једина дилема је његова политичка платформа.
„Он може да понаша као један од лидера опозиције у смислу новог имиџа, па да се онда изјашњава и о ширим питањима. Може да делује као, на пример, Александар Шапић, па да ако хоће да иде на локалне изборе, да више говори о комуналним темама у Младеновцу, а да онда проба да се позиционира у Београду као нека варијанта. Мислим да је и то једна од реалних опција. Било би претенциозно да сад одмах крене да се изјашњава о НАТО-у, Европској унији и Међународном монетарном фонду“, напомиње Пановић за Спутњик.
Само да не постане нова „икона“
Чини ми се да он има неку врсту критичности и опозиционих елемената, па би, додаје Пановић, било боље да то ради као Лука Максимовић, јер би то онда деловало да је изашао са нечим што мора да се дефинише као став, али са тиме што би увек имао предност, јер би људи знали да је он Бели.
Било би, сматра тај новинар, неозбиљно ако се Лука Максимовић представи у новом издању и крене да се отворено изјашњава као опозиција, да се сад сви који су се разочарали у Сашу Јанковића одједном одушеве њиме. Не очекујем баш да ће после Саше Радуловића и Саше Јанковића, прецизира свој став Пановић, Лука Максимовић бити нова нада опозиције у истој категорији у којој су били они.
„Имао би препознатљивост коју му је Бели омогућио и онда у сваком тренутку може опет да постане Бели ако хоће. Значи, он не би имао проблем као Јанковић да се људи разочаравају, јер би могао да каже: ’Не, ја сам сад тренутно Бели‘. А Јанковић не може да каже: ’Ја сам Бели поново‘“, каже Пановић.
Кључни разлог за овакву одлуку, да од Белог постане Лука, према мишљењу Бојана Клачара, налази се у чињеници да, спортским речником речено, он не би могао још једном да прода идентичну фору. Просто, додаје Клачар, оно што је Бели унео у претходној кампањи јесу велика енергија антипартизма, дистанцирање од политике, жеља за забавом и окретање ка младима, али ипак очекивање бирача, колико год да су била мала на почетку, увек су таква да желе да виде ефекте свог гласа. Било кроз неку врсту ангажмана или кроз неко залагање за одређене политике, кроз борбу за одређене одлуке у својој средини, кроз борбу са владајућом коалицијом.
Између два осмеха…
„Будући да се након тога ништа суштински није десило и није се ништа суштински променило, Бели Прелетачевић је вероватно закључио да на истим темама тешко може да анимира огроман број бирача око себе и одлучио је да се или повуче из политике или да замени свој идентитет идентитетом Луке Максимовића и да можда на неким наредним изборима понуди ипак неку врсту озбиљније политике“, закључује Клачар.
Параноја увек ради, наглашава Зоран Пановић, па ће Лука Максимовић, као и Бели, морати да се суочи са сумњом да ли је он исто пројекат Александра Вучића.
„Бели Прелетачевић може да има више гласова, а да не ради ништа јер су шансе на његовој страни због појаве. Међутим, то је било на почетку, сад на овим изборима би можда Лука Максимовић могао да има солидне шансе“, указује Пановић.
