То што је Александар Вучић као политички парни ваљак дошао на чело Србије није главна вест протеклих председничких избора. Она је, сагласни су и саговорници Спутњика, очекивана.
Неупоредив изборни феномен
Ако, међутим, дођеш ниоткуда и ни из чега направиш замало двоцифрен изборни резултат, онда си вест која вапи за одговором шта се налази иза ње.
Шта је, дакле, политичка будућност Љубише Прелетачевића Белог? Хоће ли беле опанке и одело заменити мајицом и патикама, па у свом стилу, „дићи све четири увис“ или ће правити политичку партију?
Свакако, питање је хоће ли то исто учинити и Вук Јеремић, који је према резултатима иза њега, и Саша Јанковић, који је према тим истим резултатима испред Белог? Стављамо их у исту врсту анализе пошто су сву тројицу предложиле групе грађана, а не (класичне) политичке партије.
Бели је, како за Спутњик каже новинар и истраживач јавног мњења Зоран Пановић, врста класичне антиполитике. Прелетачевић је, појашњава своје становиште Пановић, политика само као индикатор стања на политичкој сцени у Србији — резигнираности или неке врсте еуфорије која је сигнал аполитичности, неразумевања и презира према политици.
„Не знамо шта би било кад би се Бели уозбиљио. Можда би био још јачи. Можда би био Бели на стероидима“, напомиње Пановић за Спутњик.
Свакако је, додаје он, Прелетачевић феномен избора што у овом тренутку не треба мешати са неким партијама по Европи или у региону сличне провинијенције. Бели је, истиче Пановић, нешто сасвим друго, уникатно.
„Он има шансу на београдским изборима. То би било врло интересантно. Ако италијански покрет ’Пет звездица‘ може да води Рим, можда би неко из покрета ’Сарму пробô ниси‘ могао да води Београд“, хипотетише Пановић.
С друге стране, уредник Нове српске политичке мисли и народни посланик Ђорђе Вукадиновић каже за Спутњик да тајна успеха Белог Претачевића лежи у блеску млађе генерације која углавном не излази на изборе или сад први пут излази на изборе, незадовољству постојећом политичком понудом и неком врстом бунта и против Александра Вучића и против опозиционих странака.
Могуће је, није искључив Вукадиновић, да ће ова групација и пробати да прерасте у политичку партију, али би то, према његовом мишљењу, било апсолутно контрапродуктивно.
„Кад би покушао да направи странку или да у било ком смислу формализује и организује тај покрет, од тога врло брзо не би било ништа и издувало би се као балон у наредних шест месеци до годину дана. Можда би пре могао више и дуже да траје, мада опет не предуго, кад би остао само на нивоу садашње неформалне организације“, тумачи Вукадиновић.
Грађанска Србија, умерена десница и Сарму пробô ниси
Сва тројица кандидата — Јанковић, Прелетачевић, Јеремић — пробаће можда да праве партије, додаје Вукадиновић али сугерише и да са тиме не би требало журити, првенствено што би требало да виде где су и шта ће даље, али и због тога што су их подржале групе грађана, што им је била компаративна предност у односу на постојеће опозиционе партије.
Однос Демократске странке и Саше Јанковића, сматрају оба саговорника Спутњика, требало би да остане близак.
То је, према мишљењу Ђорђа Вукадиновића мало вероватно, па је поред тога хоће ли Јанковић правити партију битно и питање својеврсне оставинске расправе са ДС-ом који га је подржао и партиципирао у његовом резултату.
Јанковићева кандидатура за лидера грађанске опозиције је према мишљењу Зорана Пановића потврђена, и он би требало не да преузима ДС, већ да се са њом чвршће интегрише и попуни политички простор лево од центра, односно онога што се најчешће колоквијално зове грађанска Србија.
Пановић подсећа на своју предизборну оцену да је изборни пласман иза Белог сигнал неком кандидату да можда треба мењати посао, а сад напомиње да би Вук Јеремић храбро поступио када би остао у политици јер постоји простор да се конституише грађанска десница која, за разлику од, на пример, Двери, не би априори била антизападна.
