Оно што су прилично гласно у последње време тврдили на Истоку, сада је недвосмислено изговорио и шеф немачке дипломатије Зигмар Габријел: „Глобална доминација САД полако постаје историја“.
А то, како је објаснио, убрзава промену светског поретка са непосредним последицама по Немачке и европске интересе, јер односи са САД више никада неће бити исти. Зато, напомиње он, Немачка не може само да реагује на америчку политику, већ мора да формира свој став, а Европа мора јасније да дефинише своје интересе како би постала важан глобални играч.
Шта је, у суштини, поручио Габријел са форума о спољној политици који је одржан у Берлину, да ли то значи ново позиционирање Немачке и какве реакције то може да изазове?
Добар познавалац немачких прилика и некадашњи дописник „Политике“ из Берлина Мирослав Стојановић напомиње да то није први пут да Немци показују своје политичке амбиције, јер их не задовољава да само буду економски џин. Он за Спутњик, додуше, напомиње да то чине уздржано, да не желе много да истрчавају. Јер сенка нацистичке прошлости над њима стоји и сад.
Он је подсетио на упозорење великог немачког писца Томаса Мана и његову запитаност: „Хоће ли Европа бити Немачка, или ће Немачка бити европска?“. А Немачка би, како додаје Стојановић, по сваку цену да остави утисак да је она европска, а не обрнуто.
„Зато форсирају ЕУ како би кроз њу на неки начин играли мало озбиљнију политичку улогу, са већом специфичном тежином на светској сцени“, напомиње овај познавалац збивања у Немачкој.
Он сматра да Габријелове оцене треба ставити у контекст изјаве Ангеле Меркел да је дошло време када се на Америку више не може ослањати као на поузданог партнера и савезника који је раније био гарант слободе и безбедности Запада и Немачке, као на пример у време Хладнога рата. Стојановић подсећа да је Меркелова то изјавила после првих неспоразума са америчким председником Доналдом Трампом у вези са НАТО-ом, али и када је најавио да ће ставити акценат пре свега на своју земљу и упозорио да неће штитити савезнике који не брину о сопственој заштити.
Не апострофирајући посебно Немачку, Меркелова је тада изјавила да Европа коначно мора да узме судбину у своје руке.
Стојановић, међутим, наглашава да све то треба сместити и у контекст нових идеја о стварању европских оружаних снага, које, такође, полазе од констатације да Европа у сопственој одбрани не може увек да рачуна на помоћ Америке. А те снаге, због тога што су замишљене изван и мимо НАТО-а, разлог су, каже он, за велики спор са Америком. Јер, како напомиње, НАТО је још једина озбиљнија институција на европском тлу где су Американци газде.
„САД ће тврдо инсистирати на томе да европске оружане снаге не буду формиране и да, ако ипак буду јачали њихов одбрамбени механизам и њихов буџет, то буде у оквиру НАТО-а“, истиче саговорник Спутњика.
Он подсећа да Немачка и сада командује са неколико бригада, једном у Румунији и две холандске.
„Та идеја о ширењу европских оружаних снага се умотава у једну обланду да то треба координирати пошто постоје различити војни системи у земљама ЕУ, да је то прескупо и да треба унифицирати“, каже Стојановић, који у томе види идеју Немачке да њена војна индустрија, која је иначе моћна, добије још више посла. То су, додаје он, теме о којима се у овом часу доста расправља.
На питање шта је Габријел, пре свега, мислио када је рекао да Европа мора јасније да дефинише своје интересе како би постала важан глобални играч, он каже да шеф немачке дипломатије рачуна да Европа мора да покаже своју аутохтону политику.
Стојановић, међутим, напомиње да је управо то најспорнија ствар. Он објашњава да је Европа, са монетарном унијом и евром као чедом, направила заједницу која је превасходно економске природе. Али политичку унију никада, каже, није могла да оствари зато што кад год се помене нека озбиљнија тема постоје различити национални интереси међу чланицама ЕУ.
То је илустровао добро познатом изјавом чувеног америчког политичара и дипломате, Немца по рођењу, Хенрија Кисинџера да ЕУ нема телефонски број на који би неко могао да је позове. А то значи само да она као политичка сцена нема свој идентитет са неком већом специфичном тежином.
„ЕУ још нема политичку снагу међу великим силама какве су оне у успону, попут Кине, Русије, али и САД, иако су империја на заласку. Један од уредника немачког листа ’Цајт‘ је рекао да ово можда није крај Меркелове, али је почетак њеног краја. Свакако јесте крај стогодишње доминације Америке и петстогодишње доминације Запада“, констатује Стојановић.
На питање да ли ће промене које Габријел најављује и чињеница да је Немачка изузетно снажна бити и разлог за страховања Европљана с обзиром на бреме прошлости које носи и које је још у свежем сећању, некадашњи дописник из те државе каже да Немци сигурно неће наступити индивидуално.
„Покушаће да све што буду хтели и могли остваре кроз ЕУ. Зато је њихов велики интерес да јачају ЕУ која је сада у хаосу и кризи. Сами, вероватно, неће превише наступати управо због тога што постоје велике осетљивости њихових комшија од премоћног суседа у срцу Европе“, мишљења је Стојановић.
Он каже да је и Немачка свесна тог притајеног страха, да сваки од њених политичара има осећај за то.
„Зато је њихова идеја увек и била да што год могу од својих интереса остварују кроз ЕУ. И зато Немачка инсистира да буде доминантна у ЕУ“, закључио је саговорник Спутњика.
