Питање какав ће бити епилог преговора Београда и Приштине може се слободно рећи да је пало у други план, јер се стиче утисак да Америка тај дијалог жели да искористи као средство да се позабави не само Балканом, већ и Европом.
Да Америка намерава да се укључи у те преговоре високој представници ЕУ за безбедност Федерики Могерини у лице је јасно рекао косовски премијер Рамуш Харадинај. А да ЕУ нема намеру да тако нешто допусти, чуло се као одговор из Брисела. Но, Америка не одустаје лако, па је тако по систему „завади, па владај“ својим каналима предложила да се у преговоре, осим Америке, укључи и Немачка и то преко садашњег председника Бундестага Волфганга Шојблеа.
Додуше и тај предлог није стигао од америчке званичне администрације, већ од америчког професора са Универзитета Колумбија, али јасно је одакле ветра дува. У Немачкој о тако нечему није било ни речи нити у званичним, нити у незваничним круговима.
У том контексту, индикативно је то што Америка ради. С једне стране, помињањем Немачке као новог преговарача или посредника доводи у питање кредибилитет саме ЕУ, која је главни преговарач у дијалогу. Истицањем Шојблеа пак намеће се питање — зашто су Американци, ако већ помињу немачког посредника, изабрали другог, а не првог најјачег човека Немачке — Ангелу Меркел? Или простије, да ли Вашингтон користи дијалог Београда и Приштине да „завади“ и Немачку са ЕУ и да ослаби Меркелову.
Ненад Радичевић, политички аналитичар и дописник листа „Политика“ из Немачке, за Спутњик каже да први пут чује за тај предлог да се Берлин укључи у дијалог између Београда и Приштине. Он подсећа да у самој ЕУ не постоје идеје да се било шта мења у дијалогу.
„У Европској унији за сада не виде разлог да се било ко укључује у преговоре, а ни у Немачкој не виде разлог за то. Немачка и овако довољно утиче на те преговоре посредно, кроз дипломатске канале, да се спроведе оно што је договорено са Федериком Могерини“, објашњава наш саговорник.
Управо због тога Радичевић је сигуран да се нико неће укључивати у те преговоре, који су, како каже, још у фази сређивања ситних детаља о практичном животу на Косову.
„У том смислу мислим да је све ово једна америчка спекулација, али и својеврстан притисак на Европу, али и на Србију, и свакако компликовање преговарачког процеса, који се јесте закочио, али се није зауставио“, додаје наш саговорник.
Радичевић сматра да је Приштина са захтевом да се Америка укључи у преговоре покушала да направи себи бољу позицију у том процесу.
„Ствар је у томе да је тренутна ситуација таква да дипломатски односи Америке и ЕУ нису баш у најбољем стању. Управо данас је изашла једна анализа у којој немачке дипломате претњу за сопствену спољну политику више виде у Доналду Трампу, него у Ким Џонг Уну и севренокорејском нуклеарном програму. Тако се најбоље огледа разлика између Вашингтона и Брисела по многим питањима. Вашингтон је доласком Трампа престао да се редовно консултује с Бриселом по питању Западног Балкана, а то се Бриселу, а ни Берлину не допада“, објашњава наш саговорник из Немачке.
Уколико би пак Немачка преко Шојблеа у неком моменту испољила афинитете да се директно укључи у преговоре Београда и Приштине, руски политиколог Александар Асафов то би видео као жељу Немачке да ојача своје политичко присуство и да се изнова размотри садашње, како каже, слепо праћење америчких интереса. Могеринијева у том случају, наводи наш саговорник, била би само проводник „европске политике“ коју диктирају САД.
„Зато се и разматра могућност стварања нових институција ЕУ, које би фактички само дуплирале сличне постојеће, као што је рецимо НАТО, или Интерпол. Европљани желе стратегију којом би могли конкретно да утичу на реалне политичке процесе. Они сматрају да Вашингтон заправо потенцира сопствену економску, финансијску, војну и трговачку експанзију у региону и да не би требало дозволити САД да и даље диктирају своју вољу и демонстрирају силу“, објашњава наш саговорник.
Чињеницу да је у америчком (не)званичном предлогу Русија означена ко неко ко нема шта да ради за преговарачким столом, наш саговорник тумачи као нешто што би могло да доведе до још једног раскола унутар политичких елита у ЕУ, што никоме није потребно.
