Дошао је и тај дан. У ствари, није још, али доћи ће за седам година. Али, ту је то, ето већ је и 2018.
Срби би требало да спремају ватромет: ући ће у Европску унију најраније 2025. године — чим се одрекну Косова и Метохије и предају Бакиру бар Хидроелектрану Бајина Башта.
Није искључено и да ће Хрватима морати да уступе Апатин, али то су само појединости које не би смеле да буду препрека на циљној равнини европског пута посутој надама у коначну и вечну срећу нашег народа.
Кад бисмо били ситничави, навели бисмо и да до „тог дана“ Србија мора да усклади спољну политику са ЕУ и да уведе санкције Русији, као и да протера Руски хуманитарни центар из Ниша.
Али, нећемо. Ово су празнични дани радости.
Још смо у петооктобарском диму, уз укус сузавца у устима, нањушили како нам се као држави отварају сва светска и европска врата. Како је Европска унија ту, надохват руке. То је било пре само 17 година. Такорећи јуче.
Они који су имали 20 година тог дана, када су храбро скидали „антиевропски режим“, данас имају 38, а за седам година, кад Србија постане чланица Уније, имаће само 45.
Беба која се родила Петог октобра 2000. стасаће 2025. године увелико за женидбу или удају, а реално, тек тад јој и треба пуноправно чланство ЕУ како би, као зрео човек, уживала у благодетима као део европске породице срећних и развијених народа.
Значи, само 25 година од победе проевропских снага у Београду, наша држава ће бити награђена. Пролетело је као трептај ока.
Да сликовито предочимо — то су у временским раздобљима две и по Милошевићеве владавине или пола Титове полувековне СФРЈ.
А и те две и по деценије спринтовања по утабаној европској писти протичу брзометно у усхићењу због свеопштег државног напретка.
Није ово пригодан моменат да помињемо убиство премијера Ђинђића, опљачкану српску привреду, цепање државе са Црном Гором, отимање Косова, изручење комплетног државног и војног врха Хашком трибуналу, демографски слом нације, разарање културног идентитета…
Све су то само споредни инциденти. Изузеци који потврђују правило. Изузеци који потврђују да је двадесетпетогодишњи пут Србије ка ЕУ био пут свеобухватног напретка и просперитета.
И тек ћемо, до 2025. која само што није, осетити још пуно чари цивилизацијског развоја који галопирајуће достижемо. Јер, много више о нашој националној срећи говоре — отворена поглавља, стандардизовани законски прописи, експланаторни скрининзи, регионална стабилност, иницијативе за Западни Балкан, добросуседски односи, споразуми о нормализацији односа…
Коначно, радосна вест гласи: „У нацрту стратегије за пријем Србије у ЕУ, Европска комисија предвиђа да би Србија могла да постане чланица ЕУ до 2025. године“.
Ајде, пошто је реч тек о нацрту, могуће је да се тај рок помери и до 2030. године. Али, и то ће проћи као дланом о длан. Плус-минус пет година. Лети време. Не исплати нам се ни да скидамо више новогодишње украсе са београдских улица.
Време великог свенародног славља — само што није.
