Велики страхови најчешће су последица накупљених, али нереализованих осећања. Страхови често нису осећање својствено одређеној особи, већ су наслеђени јер се лако преносе са родитеља на дете. Негативна осећања не би требало држати у себи, јер то ствара „плодно тло“ за оно што касније прераста у страх, односно фобију. Због сталне повишене узнемирености организма, може се последично јавити хормонални дисбаланс и неке психосоматске болести.
Одређен број стручњака сматра да су страхови заправо последица немогућности човека да се на прави начин одвоји од сопствене мајке. Одрасла особа може физички да живи веома удаљено од мајке, али уколико у детињству није прошла кроз природан и здрав процес сепарације, подсвесна повезаност, кажу стручњаци, и даље постоји и узрокује различите видове страхова.
Ово је посебно изражено уколико је мајка и сама процес сепарације од своје породице тешко поднела, па на сопствено дете преноси исувише бриге, доживљавајући околину и живот као небезбедно место препуно опасности. Исто тако, страхови често маскирају неке друге проблеме, па док особа мисли да се плаши, на пример, паука, заправо је мучи нешто потпуно друго у животу.
Да ли би се против страхова требало борити
Психолози објашњавају да је страх заправо корисно и потребно осећање, а да га је природа предвидела како би нас заштитио, односно спречио да улазимо у животно опасне ситуације. Међутим, од тренутка када страх почиње да блокира особу и нарушава јој нормално функционисање, говоримо о фобијама.
Особа коју муче фобије мења се емотивно, константно је забринута, због чега се често несвесно понаша агресивно. Фобије доводе до проблема са сном и исхраном, особа постаје повучена, избегава контакте са другим људима из страха да ће се сусрести са објектом или особом која изазива фобију. У таквим ситуацијама може да помогне само стручно лице и то тако што се најчешће разговором мора установити природа, то јест порекло страха, односно фобије.
„Често се деси да околина не разуме особу коју муче страхови и додатно јој тиме отежава стање. Постоји много метода које користе психолози који су се додатно специјализовали за помоћ пацијентима које муче страхови и фобије. Путем терапије готово увек се постиже успех, а особа коју је морио страх бива растерећена тог, за њу, нерешивог проблема“, објашњава у разговору за Спутњик професорка Московског државног педагошког универзитета Лариса Овчаренко.
Саговорница Спутњика додаје да чак постоје људи који не осећају страх, што такође није добро и сматра се поремећајем. Такви људи имају физиолошки нарушене структуре, чиме центар за страх у мозгу не функционише правилно. Многи од нас имају по неку такву особу у свом окружењу, објашњава Овчаренкова и додаје да их можемо препознати по томе што су неуобичајено склони ризицима.
„Такве људе често околина карактерише као ’катастрофу на две ноге‘, они по правилу упадају у неке непријатне и опасне ситуације. То су људи који наизглед живе страствено, они заиста обожавају тај ’живот на граници‘, на граници опречних осећања. Њима је стално потребан тај додатни адреналин, то је група људи која се не осећа добро у обичним животним околностима, јер оно што се сматра нормалним свакодневним животом за такве људе то је пасивно и досадно“, објашњава Овчаренкова.
Са друге стране, објашњава наша саговорница, постоји и категорија људи која је свесна свог проблема, али не жели да се обрати стручњаку за помоћ, већ се самостално труди да га превазиђе. На пример, то су људи који се плаше висине, али баш зато се баве падобранством.
„То се стручно назива хиперкомпензација, ситуација када човек покушава да превазиђе страх како би доказао пре свега себи да ’ја то могу‘. Рецимо, људи који не могу да напредују на послу, јер се плаше јавног наступа, викендом посећују часове глуме како би научили да се обраћају публици“, објашњава Овчаренкова и додаје да такав самостални начин превазилажења проблема често даје добре резултате.
Ново време рађа ново бреме
Темпо живота у 21. веку се драстично променио, а технологије се развијају толико брзо да је често тешко све спознати и њима овладати. Човек се нашао принуђен да стално некуд жури како не би заостајао за својим окружењем.
„Нови век је донео нове фобије. Људи се не плаше вештица или ванземаљаца, већ друштвених мрежа или да ће остати без приступа интернету“, истиче Овчаренкова.
Номофобија
Нелагода коју особа осећа при помисли да ће остати без паметног телефона или да неће бити у зони покривености мобилне мреже јесте оно што су стручњаци недавно идентификовали као номофобију. Та фобија је директно повезана са научно-технолошким прогресом. Номофобе мучи лоше расположење и почињу да се понашају агресивно када осете да би можда могли да остану без свог мобилног уређаја. Особа коју мучи тај страх свој паметни телефон носи чак и у тоалет, а неретко га не испушта из руку чак и када је за воланом.
Пошто је то „млада“ фобија, јер је настала након масовне појаве употребе мобилних уређаја, она углавном погађа пубертетлије и особе средњег узраста. Они се све време плаше да неће успети да заврше све обавезе уколико са собом немају свој паметни телефон. Посебно се непријатан осећај јавља када је у гаџету и дневни планер обавеза, без којег се ти људи осећају „изгубљено“ и неспособно да организују своје време и да запамте све обавезе.
Сајберхондрија
Људи који осећају тај страх готово увек покушавају самостално да поставе дијагнозу, тражећи објашњење за своје симптоме на интернету. Овде се јавља још један сличан психички поремећај — канцерофобија која се додатно потхрањује читањем великог броја онлајн текстова на ту тему. Сајберхондрици исувише често траже додатне информација о болестима на интернету и прекомерно се плаше за своје здравље. Стручњаци са жаљењем констатују да та фобија узима све више маха у Русији. Статистика каже да се сваки трећи Рус у неком тренутку самостално лечио путем упутстава са интернета.
Фобија од друштвених мрежа
Страх од друштвених мрежа у неким случајевима је повезан са страхом од праћења или прогона. У вези са све чешћим написима по медијима да државне службе разних држава прате своје грађане, та фобија постаје све масовнија. Другим речима, како је то у основи страх од прогона, људи се често на друштвене мреже пријављују под лажним именима.
Са друге стране, страх не мора бити повезан само да ће државни органи помно пратити ту особу, већ да ће то, на пример, радити шеф или породица. Друга страна те фобије је страх да ће путем друштвених мрежа мишљење или став појединца бити агресивно осуђени од стране виртуелне заједнице. Особа почиње да се плаши себе и сумња у сопствене ставове и погледе, не желећи да чује негативне коментаре или да доживи емотивно неодобравање.
