Лидери Русије, Украјине и Белорусије Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич у децембру пре 26 година ставили су тачку на историју Совјетског Савеза. Тај чувени догађај одиграо се у једној ловачкој вили у Беловешкој шуми, недалеко од белоруско-пољске границе.
Међутим, истог дана настао је други савез – Заједница независних држава са циљем да се умање последице распада СССР-а, али и да се унапреде међусобни односи тих некадашњих совјетских република.
Идеја о ликвидацији СССР-а није се појавила неочекивано и случајно. Крајем 1991. године криза у земљи је била у порасту већ непуних 10 година, али власти су се у почетку надале да ће превазићи кризу захваљујући реформама усмереним на демократизацију државног поретка. Међутим „перестројка“ која је покренута 1985. године изазвала је нагли пораст оптимизма у либералним круговима руског друштва.
Прва територија која је прогласила своју независност била је аутономна република Нахчиван, а одмах затим њеним путем кренуле су Летонија, Литванија, Естонија, Јерменија и Грузија. Убрзо затим, одржан је референдум у Украјини, након чега је уследио Беловешки споразум. Наиме, само недељу пред потписивање Беловешког споразума, Украјинци су на референдуму надмоћно изабрали самосталну и независну Украјину, што је према различитим оценама било пресудно да се СССР коначно распадне.
Према мишљењу Михаила Александрова са Московског државног универзитета за међународне односе, Москва је тим потезом фактички пустила низ воду читаве регионе и земље, попут Северне Кореје, Кубе, као и одређених афричких држава, јер је сматрала да је сада њен највећи пријатељ Запад, иако се испоставило да није била у праву, с обзиром да је веома убрзо Запад поново постао њен геополитички непријатељ.
Русија се, како каже, одрекла неких бивших савезника и није сачувала своје већ утврђене позиције, као што је то био случај са Јеменом, па је резултат тога више него видљив данас. „Да ли су све ове земље добиле слободу након што се распала ова, како људи то воле да кажу, зла империја? Наравно да нису, јер сада Запад бомбардује све редом, као што смо видели на примеру Југославије. Чим је нестао СССР, Југославија, земља која је била лидер несврстаних, претворила се у групу малих држава“, истиче.
Међутим, Александров указује и на то да је распад СССР-а показао балканским земљама да је мирни разлаз могућ, те да су земље које су чиниле СФРЈ могле да искористе модел Заједнице независних држава и да на тај начин спрече крвопролиће. Што се тиче Запада, за њих је распад СССР-а био одлична вест и увод у срећне деведесете, дакле, ниске цене нафте, као и геополитички пораз Москве, констатује.
Истовремено, Александар Барсенков, историчар и професор на универзитету „Ломоносов“, тврди да сада, након 26 година, више од 70 одсто становништва бившег СССР-а жали због тога што се ова земља распала. Како каже, главни фактор у овој драми био је тадашњи лидер Михаил Горбачов, јер је управо он сносио одговорност за територијални интегритет Совјетског Савеза.
„Неодлучност совјетског председника имала је катастрофалне последице. Са правне тачке гледишта Беловешки споразум је државни удар, јер је дошло до кршења важећег Устава. Совјетске републике нису стигле да се договоре око граница, статуса националних мањина, спољног дуга, па се стога и даље осећају последице тога. Рецимо, Крим је рекао да жели да буде у саставу Русије још тада, али то се остварило тек 2014. године“, објашњава он.
Не треба занемарити чињеницу и да су грађани читавог СССР-а на референдуму 17. марта те 1991. године, малтене девет месеци пре распада, већином гласова подржали очување Совјетског Савеза, а многи аналитичари тврде и да Беловешки споразум није имао законску снагу, јер три функционера не могу да се супротставе вољи народа.
Међутим, према речима Барсенкова, након читавог тог времена независности, све те земље које сада чине Заједницу независних држава, и даље не могу да функционишу једна без друге и имају озбиљне економске проблеме.
„Није се СССР распао због објективних фактора, него зато што су елите хтеле да владају ресурсима на својим територијама. Али за Запад је распад СССР-а била добра вест, од 1994. године Запад подржава концепт геополитичког плурализма на овим просторима, то јест на све могуће начине спречава интеграционе процесе“, објашњава он.
Осим тога, Барсенков додаје и да ЕУ чини све да Украјина, Белорусија, Молдавија, као и кавкаске републике не буду у зони руског утицаја. „Оно што нас уједињује јесте питање безбедности, будући да све те зеље имају исте проблеме. Стога, Заједница независних држава и даље остаје најбољи формат за преговоре, интеграцију и решавање спорних питања између бивших совјетских република“, закључује.
Иначе, Михаил Горбачов, последњи лидер Совјетског Савеза, прошле године је, коментаришући четврт века од потписивања Беловешког споразума, још једном оптужио његове потписнике за властољубље и истакао пасивност становништва. „Требало је изаћи на улице и подржати Совјетски Савез, подржати Горбачова. Ја сматрам да је то било некакво помрачење разума“, рекао је тада он.
