Још једном се као тачна показала изрека да је за срећу потребно мало. А то мало је у случају црногорског режима, изгледа, било каква потврда или благослов из Вашингтона, без обзира колико то најчешће изгледало бесмислено или далеко од реалности.
Тако је и у потоњем случају. Прагматични Американци, који су без сумње велика нација, своју величину су показали и сопственим примјером, када нису ни помишљали да вођени каквим комплексом инфериорности језик којим говоре (енглески), прогласе за амерички. Али тако то обично и бива — оно што Америка никада не би урадила себи, са задовољством препоручује другима.
Интересантне су и одређене реакције из Црне Горе, које славодобитно тврде да Вашингтон не само што је признао постојање црногорског језика, већ је нарочито „потврдио да црногорски језик није варијанта српског“.
Колико Монтенегрини држе ријеч Вашингтона као светињу, можда ипак најбоље описује реакција декана Факултета за црногорски језик Аднана Чиргића, који је рекао да је додјељивање међународног кода за црногорски језик „један од највећих празника за монтенегристику“, и да би тај дан „требало прогласити — Даном црногорског језика“.
„Међународним кодом за црногорски језик ставља се тачка на све злураде приче о томе како црногорски језик није језик, како је он дијалекат или варијанта неког другог националног језика, те како се њиме озбиљни научници не могу бавити“, рекао је Чиргић.
Одлуком Конгресне библиотеке у Вашингтону очигледно је била егзалтирана и црногорска дијаспора из Србије, па су из Удружења Црногораца Србије „Крсташ“ моментално упутили честитку Националној библиотеци Црне Горе, Факултету за црногорски језик и свим државним институцијама и грађанима Црне Горе због позитивне одлуке Вашингтона.
„Признање од кровне свјетске институције у области језика је донијело радост и цјелокупној црногорској дијаспори, а посебно поносни су Црногорци у војвођанској општини Мали Иђош, гдје је црногорски језик у службеној употреби. Црногорски језик у тој општини званично је уведен 2010. на захтјев Удружења Црногораца Србије ’Крсташ‘, уз политичку подршку Црногорске партије и Савеза војвођанских Мађара“, стоји у саопштењу.
Афирмисани прозни и драмски писац проф. др Драган Копривица, који је и редовни предавач на Филозофском факултету у Никшићу, за Спутњик каже да је ситуација поводом признања црногорског језика од стране Вашингтона нешто што је нормално у вазалским односима између Америке и Црне Горе.
„Кад нека земља постане вазал велике силе, онда је очекивано да та велика сила покуша да јој опере образ тако што ће је тапкати по рамену, и да све што је непостојеће прогласи за постојеће, и постојеће за непостојеће. Тако да није никакво чудо и ово што се дешава да Америка подржава непостојећи црногорски језик као постојећи, то је нешто што је потпуно разумљиво у вазалским односима Црне Горе и Америке, и добро су се сјетили да чак траже признање на другом континенту да ли има црногорског језика или нема. По мени, наравно, црногорски језик не постоји, постоји само српски језик и српско писмо, а ко год тумачи другачије, нека нађе оправдање за то што мисли“, јасан је Копривица.
