Наиме, реч је о ексклави, територији физички одвојеној од остатка територије Азербејџана, а између та два подручја налазе се Јерменија и Нагорно-Карабах. На западу, Нахчиван се граничи са Турском, а на југу са Ираном, односно са иранским покрајинама Западни Азербејџан и Источни Азербејџан.
Историја мале Републике је бурна, а интересантно је да већ у 11. веку то подручје заузимају Турци Селџуци, а у 12. веку град Нахчиван постаје престоница државе азербејџанских атабега.
У 15. веку регион је био део турских држава Кара Којунлу и Ак Којунлу. У 18. веку формиран је Нахчивански канат, који је номинално признавао персијску власт. Године 1828. регион постаје руски посед, а Нахчивански канат је укинут.
После Октобарске револуције у Русији 1917. године на том подручју је проглашена Република Арас, која је постојала до 1919. године, када је Јерменија извршила инвазију на њу. Пад Републике покренуо је инвазију азербејџанске армије, која, исте године, избацује јерменске трупе из региона.
Пошто је совјетска Црвена армија заузела регион 1920. године, створена је Нахчиванска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република, а на референдуму који је одржан 1921. године, чак 90 одсто становништва Републике изјаснило се за прикључење Азербејџанској ССР, што је и учињено исте године.
После распада Совјетског Савеза 1991. године, будући председник Азербејџана Хејдар Алијев постаје председник Нахчиванског врховног совјета и претвара Нахчиван у територију скоро потпуно независну од власти у Бакуу.
Током рата у Нагорно-Карабаху 1992. године избили су спорадични оружани сукоби Нахчивана са Јерменијом, а следеће године Парламент Азербејџана позива Хејдара Алијева да стане на чело државе, тако да он постаје председник Азербејџана и на тој функцији остаје све до 2003. године, када га је на функцији наследио његов син, Илхам Алијев.
Нахчиван је до данас задржао статус аутономне републике у саставу Азербејџана, а 1998. године усвојен је и нови Устав Републике.
Главна религија у Републици је ислам.
