Судећи по најавама америчке амбасадорке у Уједињеним нацијама Ники Хејли, Сједињене Државе планирају формирање својеврсне антииранске коалиције. Наиме, Хејлијева је у Савету безбедности изјавила да „необорив доказ“ показује да Иран крши међународно право „тиме што снабдева ракетама хутске побуњенике у Јемену“.
То, додала је америчка амбасадорка, доказује очигледно кршење резолуција СБ УН у време док је међународна заједница „гледала у другом правцу“ због нуклеарног споразума са Ираном, па је најавила да ће САД сада окупити и друге земље како би „одговориле на понашање Ирана“.
Немања Старовић, историчар и добар познавалац прилика на Блиском истоку, оцењује да изјава америчке амбасадорке носи извесну дозу лицемерја јер је познато да рат у Јемену траје већ готово две и по године, а главни фактор дестабилизације и оно што је условило хуманитарну катастрофу превасходно је саудијска интервенција која је однела десетине хиљада живота.
„У том контексту, посматрати евентуално снабдевање јеменских устаника иранским наоружањем као главни фактор нестабилности заиста не одговара истини. Да не говоримо о томе да је и сам Пентагон признао да су огромне количине наоружања којима је снабдевао побуњенике у Сирији на крају завршиле у рукама џихадиста и терориста такозване Исламске државе. У том смислу, чини ми се да ово заправо представља само изговор за подизање домаћег и међународног јавног мњења против Исламске Републике Иран, и представља корак у стварању једне велике антииранске коалиције. Та коалиција се свакако већ ствара и чини ми се да се, глобално гледано, пред нашим очима мења нека врста политичко-безбедносне архитектуре на подручју Персијског залива и Блиског истока у ширем смислу“, указује Старовић.
Како сада ствари стоје, примећује наш саговорник, формирале су се већ две осовине, које са аспекта неког дугог историјског трајања ипак представљају једну аномалију, неку врсту неприродне сарадње, која, међутим, одговара реалном политичком стању на терену.
„Са једне стране имамо осовину која повезује Израел и Саудијску Арабију, иза које стоје САД. То је једна врста неприродне сарадње, али она има своје оправдање у смислу постојања заједничког непријатеља, неко би чак рекао и ’архинепријатеља‘, у виду Ирана. Са друге стране имамо осовину коју су формирали Иран и Турска, два историјска ривала, који се налазе пред заједничком претњом управо од стране овог првог блока, како у виду угрожавања њихових интереса на унутрашњем плану у смислу подршке курдском фактору, тако и генерално њихових интереса на подручју Персијског залива и Блиског истока у ширем смислу“, објашњава Старовић.
Како каже, сви остали регионални играчи се полако сврставају на једну или другу страну, антиципирајући претњу од великог сукоба на подручју Персијског залива, без обзира на то да ли ће тај сукоб у наредном периоду бити избегнут, одложен, или ће пак ескалирати у најгорем могућем облику.
На питање има ли Иран снаге да се супротстави коалицији коју формирају САД, Старовић каже да осовина која повезује Техеран и Анкару, а са којима недвосмислено и Москва стоји у савезничким односима, јесте неко ко представља релативног победника када погледамо стање на Блиском истоку.
„Управо ове три државе су се показале као неко без кога се нити једно регионално питање не може решити на прави начин. Међутим, изазови ће свакако бити велики, и када погледамо сада већ континуитет америчке политике у претходних годину дана, видимо да је поред Северне Кореје управо Иран стављен у фокус САД као мета некакве нове, будуће, претпостављене интервенције. Оно што заиста брине јесте одлука Вашингтона да обори нуклеарни споразум са Техераном, а потом и окупљање оваквих коалиција које за циљ имају што је могуће већу изолацију Техерана и притисак на Иран“, каже Старовић.
Међутим, додаје саговорник Спутњика, оно што такође не треба сметнути с ума је да би сваки евентуални војни сценарио представљао апсолутну катастрофу и да нико од америчких савезника на подручју Блиског истока није спреман да жртвује оно највредније — људске животе.
„Евентуални војни сценарио напада на Иран, државу са 80 милиона становника која уз регуларне оружане снаге има и мобилизацијске капацитете у виду народне милиције и може да ангажује преко десет или једанаест милиона људи под оружјем, био би много катастрофалнији у односу на све оно што се десило и у Авганистану и у Ираку и Сирији. У том смислу, уколико говоримо о евентуалном нападу, мислим да би САД и њихови савезници на терену — Израел и Саудијска Арабија — били превасходно спремни да се ангажују у виду одређених ваздушних удара и сличних активности, што у крајњој линији ипак не може да угрози егзистенцију Исламске Републике Иран“, закључује Старовић.
