„Русија се спрема за глобалну доминацију у том сегменту“, поручује својим забринутим читаоцима британски лист „Телеграф“. Успешан почетак рада пројекта „Јамал СПГ“ на Западу доживљавају грозничаво.
Подједнако болно се прихвата све активније руско учешће у глобалној конкуренцији на светском тржишту течног гаса. Оно што понајвише „жуља“ јесте то што су управо САД претендовале на апсолутну доминацију у овом сегменту тржишта. Посета Јамалу саудијског министра енергетике Халида Фалиха истакла је чињеницу да превага на светском енергетском тржишту очигледно не иде у корист Вашингтона.
На велику жалост руских западних конкурената, „Јамал СПГ“ је добио приличну финансијску потпору из Кине, у тренутку када су уведене санкције. Са друге стране, упркос тим истим санкцијама, француски партнер „Тотал“ је на овом пројекту остао до краја. У овом контексту онда не чуди што је руски арктички танкер за превоз гаса „Кристоф де Маржери“ прву партију течног гаса транспортовао у Кину. Ова чињеница не може а да не ражести ауторе антируских санкција, имајући у виду да је у почетку био план да управо амерички течни гас обезбеди Европи „енергетску независност“ од Русије. Оно што видимо у пракси је да је руски течни гас послужио диверзификацији кинеског увоза гаса. Можда би требало на основу писања „Скај њуза“ о „пркосном Путину“ пустити покоју сузу и снимити мелодраму.
Посебно је за западне партнере пикантана чињеница да је Јамал посетио саудијски министар енергетике Халид Фалих. Захваљујући томе што је државник из Ријада пословно боравио на руском арктичком полуострву, западни медији су сазнали две интересантне чињенице о загонетној Русији која стално шокира свет. Прва је то да само у Русији високотехнолошки гасни резервоар истовремено представља и објекат модерне уметности јер подсећа на легендарну конзерву кондензованог млека из совјетског периода.
Друга чињеница је то да је руски председник поново показао да поседује јединствене таленте у сфери дипломатије и међународне трговине. Јер, ко би други успео да прода гас Саудијцима? Немојмо заборавити да то није једноставан подухват и да подсећа на продају сибирског снега канадским Ескимима.
„Купите наш гас и штедите своју нафту“, предложио је Владимир Путин саудијском министру. Халид Фалих је одговорио да они сами производе гас у прилично великим количинама, али да Саудијска Арабија заиста може да уштеди доста нафте ако би увозила руски течни гас. Иако је донедавно идеја да Саудијска Арабија може од Русије да купује течни гас деловала потпуно нереално, могуће да најављена испорука руских С-400 даје Ријаду одређено самопоуздање и „ветар у леђа“, па су амерички извозници течног гаса остали без клијента којем су се надали као „озебао сунцу“.
Без обзира на то што западни медији са великом бригом и стрепњом пишу о плановима Москве да доминира светским енергетским тржиштем, пракса показује да се руски приступ изградњи и јачању енергетске супердржаве по резултатима принципијелно разликује од америчког. Руси своје енергетске ресурсе никада не продају под присилом или уз различите геополитичке уцене. Као што видимо на примеру Кине, Саудијске Арабије и ЕУ, сарадња са Русијом у енергетској сфери не само да омогућава приступ нафти и гасу већ и одређену слободу од диктата вашингтонских „јастребова“ и америчке администрације.
