Представа позоришта Бошко Буха „Флорентински шешир“ недавно је премијерно изведена на сцени Установе културе „Вук Караџић“. Реч је о водвиљу Ежена Лабиша, у којем главну улогу, симпатичног Фадинара тумачи познати глумац Дејан Луткић.
Након успешно одигране премијере, Спутњик је са Луткићем разговарао о том комаду, али и о његовим другим улогама и тренутном стању у српској култури.
Иако ликови у водвиљу нису можда довољно драмски продубљени, морамо приметити да је за извођење једне овакве представе и више него потребна озбиљна физичка кондиција… Колико дуго сте радили на овој представи и како сте градили улогу?
— Пробе су трајале скоро три месеца. Ја се трудим да физички будем спреман због свог свеопштег здравља и то ми је доста помогло у целој причи. Често волим да кажем да је водвиљ лак за гледање, али тежак за играње. Не због физичке спремности или неспремности, него пре свега зато што је водвиљ један жанр који математички мора да буде прецизан и ако он нема свој тлоцрт од самог почетка, онда он једноставно не пије воду. Ту све мора да буде толико прецизно, да би могло да буде места импровизацијама, које ће се наравно дешавати, јер је то класична комедија. Сама реч водвиљ на француском значи глас народа. Дакле, то су врсте комада у којима се некакве утопијске идеје приказују као могуће, а то је најчешће спајање градског миљеа, сеоског миљеа и неких богаташа, који су као изнад свих у материјалном контексту.
Када се анализира Ваша каријера, мора се приметити да ипак примат држе телевизијске серије. Да ли сте Ви бирали те улоге, или оне Вас?
— Једина улога коју сам изабрао ја је била улога у „Јагодићима“, из простог разлога, јер је цела прича била моја идеја, јер сам је ја покренуо и био продуцент тога. Моја генерација је сада у средњим годинама и кроз договор и разговор са редитељима причамо о томе шта би било добро и шта не би било добро. Са Небојшом Брадићем сам завршио рад на представи у којој играм једну од две главне улоге, а после тога је он радио представу у „Звездара театру“ где ме је звао да тумачим епизодну улогу. Са 40 и кусур година, могу да кажем да сам много ствари научио, али да је то још јако далеко од онога што тек треба да научим.
Истичете често да сте пуно научили од Милана Караџића. И на телевизији и у позоришту. Ипак, између осталих и њега прати глас да формира своје одређене глумачке „кланове“, које касније ангажује на свим пројектима. Ви сте доказ да су други редитељи Вас „крали“ од њега. Како се решити тих предрасуда у глумачким круговима?
— То су за мене ноторне глупости. „Овај клан, па онај клан“, па нисмо ми никаква мафија да се бавимо клановима и те речи не припадају свему овоме што ми радимо. Постоје одређени редитељи који воле да раде са одређеним глумцима и то је једноставно тако. То је некакав тим који се створи временом и паметан редитељ ће увек да тај тим освежава и то је у реду. Ја немам никакав проблем са тим. Свако ко има проблем са тим, треба да се запита какав је у ствари његов лични проблем у односу на то. Ако те нема у послу, ако не радиш, онда треба да се запиташ шта си урадио, а по том питању да би се нешто десило. Ја не знам за кланове. Сваки човек има разлог зашто некога није узео за нешто или је узео баш овога. Тим причама само назадујемо.
Учешће у рекламама, водитељски послови, јавно подржавање политичких кандидата… Да ли је то неизбежно када је Ваша професија у питању? Тренутан недостатак улога или материјалних средстава?
— То је лична ствар и не бих се усудио да коментаришем нити било кога да узимам у уста ни да коментаришем било чији поступак ни у позитивном ни у негативном контексту. Свако ће урадити за себе оно што мисли да је добро. Свако од нас има неки пут који прати на одређен начин и у оквиру тог пута одлучује куда ће ићи. Одавно се политика много умешала у све то што ми радимо и уопште није битно ко је на власти. Мени то смета зато што се дешавају ствари које нису добре за уметност. Културом би национална свест могла да се подигне на виши ниво, заиста. Пројектима који су важни за ову малу земљу, која је пребогата историјом, национална свест може да се дигне на виши ниво и то не у националистичком и расистичком смислу. Због тога ми је жао што се више не улаже у ту причу и што смо земља која има просечну плату од 200 и нешто евра. Ми се стално боримо на некој маргини и стално ходамо по ивици и пазимо да не паднемо у провалију. С друге стране, шта смо ми урадили да нам не буде тако, како смо ми своју свест и савест употребили да нам буде боље? Ништа и нико не ваља, а ми смо сви супер. То ни математички није могуће.
