Госпон-друже, нисам ја крив, морам да једем (видео, фото)

© YT/teodordebryСцена из филма "Сакупљачи перја"
Сцена из филма Сакупљачи перја - Sputnik Србија
Пратите нас
Његови филмови представљају и историјски ресурс јер се у њима јасно види шта се збива у Југославији и како редитељ намерно коментарише догађаје око себе, каже теоретичар филма Властимир Судар.

Приказивање филма „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића у програму „Филм класик“ на овогодишњем фестивалу у Кану није представљало само почаст делу које је пре пола века магијом кадрова и музике без даха оставило и публику и критику ове престижне филмске смотре. Делу које је учинило да постанемо део врхунске европске културе. Била је то и потврда да је раскошна прича о Белом Бори — јунаку чији бели снови никада неће изаћи из блата каљуге у којој је настањен, због чега се у кафани руке на чашама ломе, по директиви песме која ће, после свега, постати химна — остала камен међаш домаће кинематографије. Потврда да се време југословенског и српског филма с разлогом дели на време пре и после „Скупљача перја“.

Оливера Катарина и Беким Фехмиу у култној сцени чувеног филма Скупљачи перја - Sputnik Србија
„Скупљачи перја“ поново освајају Кан и свет

И док се у години обележавања јубиларних педесет лета од настанка овог култног остварења приређују пројекције, изложбе и фестивалски омажи, питање које се намеће гласи: где је данас дело Александра Саше Петровића, јединственог уметника који нас је напустио пре више од две деценије. Да ли редитељ „Сеоба“, „Мајстора и Маргарите“, „Групног портрета с дамом“, који нас је задужио својом уметношћу, само у пригодама постаје предмет наше пажње и уважавања? Да ли га се сетимо и без повода, као, рецимо, лопови који су, како је јављено ових дана, похарали редитељев стан о коме брине Фондација Александар Саша Петровић и из њега однели награде давно освојене у Венецији, Пули, Карловим Варима?

За Властимира Судара, професора историје и теорије филма на Кингстон универзитету у Лондону, реч је о једном од најособенијих уметника, интелектуалцу који је пратио светска збивања и на њих реаговао на интуитиван, уметнички и аутентичан начин. Управо то потврђује и Сударова књига „Саша Петровић: Портрет уметника као политичког дисидента“, недавно објављена у Лондону.

„Саша Петровић је хтео да буде свој, да произведе свој допринос светској култури“, каже Судар за Спутњикову „Орбиту културе“. „Једном приликом ми је Кустурица испричао да су у та времена људи ишли на фестивале да виде шта ради Бергман, или Фелини, а онда се одлазило кући, у све те друге земље, да се то некако копира. Да се прати тренд. Саша то никада није радио. Уосталом, о томе сведоче и ’Скупљачи перја‘, тај најважнији драгуљ у круни целог његовог рада. Чињеница да имамо филм који је својевремено награђен и чињеница да се он вратио у Кан после педесет година, говори да то дело сада има практичну, институционалну потврду да је било велико и да је остало велико“.

Наш саговорник каже да је најснажнији утисак по одгледаном филму на овогодишњем канском фестивалу био тај да то дело и даље живи. 

Британска копија истрошена од приказивања

„Фасцинантно је колико је тај филм у приступу, стилу којим је снимљен или монтиран, на који је урађена музика, постигнута та суптилна равнотежа између фолклора и савременог, политичког и приватног, личног, страственог — остало модерно. Схватите да је пре пола века све што је Петровић радио било авангардно“.

Аутор књиге о Саши Петровићу (која је његов прерађени докторат) открива за Спутњик да је везивање за дело овог уметника донекле подстакла и чињеница да, за разлику од других аутора црног таласа, Петровићев рад није уочен у Британији или у Америци колико се могло очекивати.

„О Душану Макавејеву је писано на енглеском говорном подручју, његов рад је, донекле, био покривен. О Саши Петровићу је мало тога објављивано, што је изненађујуће, с обзиром на то да су у Британији својевремено били дистрибуирани ’Скупљачи перја‘, ’Три‘, ’Мајстор и Маргарита‘. Међутим, копија ’Скупљача перја‘ која постоји у британском филмском институту је страшно истрошена од силног приказивања. Али, негде као да је стало време. Саша Петровић је умро 1994. године, када је социјалистичка Југославија била у потпуном процесу дезинтеграције, тако да све то… Као да је пало поред пута. И било ми је јасно да је наш задатак да вратимо те ствари на она места која им припадају. Тако је предлог о докторату о Саши Петровићу постао природан избор, јер је било јасно да постоји пуно материјала који је врло значајан, а који је силом прилика остао скрајнут“.

На питање шта је то што Петровића разликује од других аутора, његових савременика, Судар као главну одлику издваја његов дар за меру.

„Код Саше је постојао специфични, да кажем, европски моменат, а то је нека посебна склоност ка мери. Мислим да га та мера — и у смислу нарације и у смислу естетике — одваја од његових савременика, пре свега од Макавејева, Павловића и Жилника. Док су ова тројица били склонији радикалнијим потезима, неком намерном претеривању као некој одлици стила црног таласа, Саша је имао кочнице. Знао је да избалансира захваљујући том класичним односом према мери. Можда је баш због тога његов рад остао дуговечнији. Код Саше је пленило и то што је имао интегритета да се повуче. Већ на почетку мог истраживања појавиле су се многе приче које су показале да је он заиста био аутор са великим интегритетом и да управо то чини његов рад посебним“.

Политички дисидент, али са кочницама

За Властимира Судара нема ничег парадоксалног у томе што је уметника који је имао кочнице и филозофски осећај за меру ипак портретисао као политичког дисидента.

„Ја сам тај портрет направио искључиво кроз анализу филмова. Оно што сам покушао да урадим у својој књизи јесте да видим до које мере филмови Саше Петровића могу да се користе и као историјски ресурс. До које мере из тога што он ради може да се види шта се заправо збива у Југославији. До које мере нам он, кроз филмове, заправо намерно коментарише догађаје око себе“.

Као најбољу илустрацију за те Петровићеве филмске коментаре стварности, Судар наводи његову адаптацију „Мајстора и Маргарите“.

„Ту су најочигледнији и најефектнији. Чињеница да је тај филм 1972. године показан у социјалистичкој Југославији представља политички акт сам по себи на више нивоа. Књига је тада у Совјетском Савезу још увек постојала само у фрагментима, недовољно позната, иако је Булгаков био велики руски писац. Чак је и Стаљинов омиљени позоришни комад био ’Дани Турбиневљевих‘. Дакле, Булгаков је био познат писац, али је ту постојао неки проблематични роман који још није угледао светло дана. Својим филмом и самим тим актом, Петровић је учинио да се то дело препозна. Оно што је битније у том контексту политичког дисидентизма јесте да је филм ’Мајстор и Маргарита‘ у том тренутку био алегорија на оно што се дешавало у Југославији и да се појавио у тренутку када се Јосип Броз разрачунао са либералима у Србији и маспоковцима у Хрватској. Али, без обзира на то, Саша је успео да остане изнад тих ситних дневнополитичких ствари. Оно што је најбитније било за све нас јесте да нас је он, у тој обради Булгакова, опет упозоравао на неке много веће проблеме. Булгаков је писац који је говорио о томе да се човечанство у 20. веку нашло пред моралним амбисом, без обзира на технолошки и разне друштвене прогресе. Двадесети век је донео разна померања набоље, али и атомске бомбе, ратове… И управо је то оно на шта је Булгаков покушао да укаже, а што је Петровић од њега узео и готово дестилисао. У тих сат и по филма снажно се пробија једноставна порука да морамо бити искрени и добри једни према другима и то је Петровићев Мајстор који се окреће својим колегама и пријатељима и који им каже: немојте да се препустите тим малим поривима. Ми морамо да останемо људи“.

Бата Живојиновић у филму „Лепа села лепо горе“ - Sputnik Србија
Како ћемо живјети без Бате?

Данас би казао: Jесам ли вам рекао

Ако су овакве поруке послате седамдесетих година, како ли би оне изгледале данас, деценијама касније, упућене свету који се од тада много променио, нарочито у погледу порива. Шта би нам данас поручио Саша Петровић? Властимир Судар мисли да би нам само кратко добацио: Јесам ли вам рекао! 

„Мислим да је оно што је битно у Петровићевим филмовима то што поједини друштвени проблеми који су приказани у њима и данас постоје и што се нисмо у многим стварима померили. Постоје социјалне разлике, постоји поларизација. У ’Скупљачима перја‘ постоји једна мала суптилна сцена у којој троје људи из Београда долази у сеоце где живе Роми и од једног пријатеља, Белог Боре, хоће да купе антиквитете. Ту се одвија разговор у коме се Рому који продаје антиквитете пребацује да је преварант и да није права радничка класа. Он на то одговара да је систем такав, а да он мора да преживи. Оно што је још занимљивије јесте то што Ром тог човека ослови са ’госпон-друг‘, што је био врло Петровићев, једноставан, економичан, а веома бритак коментар. Та сцена показује како се у том нашем социјалистичком друштву култура радничке класе није артикулисано развијала, јер и даље постоји аспирација да се иде ка том ситном, буржоаском начину живота. И у тим суптилним рашчлањивањима заиста свашта можемо да видимо о том друштву, о преиспитивању његових вредности. Сашу Петровића није било страх да говори о тим проблемима, а ако дисидентизам значи говорити отворено о томе, онда је он свакако био дисидент“.

Као теоретичар филма који је у сталном контакту са студентима и младом публиком, Судар каже да су велика филмска дела одлично примљена, без обзира на то што су настала пре пола века. Тако је са Петровићем, али и другим великанима, попут Тарковског, за којег каже да не прође ни месец дана а да се у Лондону, у неком биоскопу, не приказује „Рубљов“, „Огледало“, „Соларис“…

Глумац Лазар Ристовски - Sputnik Србија
Ристовски: Политичари „појели“ културу (аудио)

„Филмови се гледају. Зато морамо да урадимо много више на рестаурацији копија, што би омогућило да се филмови из бивше Југославије виде. У Британији је много лакше наћи чешке или мађарске филмове из тог истог периода. Од наших аутора могу лако да се нађу само филмови Емира Кустурице и то је то. За Сашу Петровића постоји огроман интерес. ’Скупљачи перја‘ ће поново да се дистрибуирају у Француској, тамо ће филм бити објављен и на де-ве-деу. Могућности су велике, али има још пуно да се ради. Да смо радили као, рецимо, Руси, Италијани, Французи или Британци, ти филмови би одавно били рестаурирани и у дистрибуцији. Верујем да би, да смо то радили, и приказивање у Кану ове године прошло уз још већу помпу, јер заиста се ради о једном необичном успеху који траје и показује да у кинематографији имамо нешто што је било и остало — драгуљ“.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала