Европска унија жели да покаже да јој је и даље стало до Балкана, али ту љубав не осјећају сви подједнако, пише бриселски портал „Политико“, наводећи да је Европска комисија истакла Србију и Црну Гору као земље фаворите са циљем да постану чланице ЕУ до 2025. године, ако не и прије.
Међутим, како „Политико“ пише, план Брисела да Србија и Црна Гора отприлике истовремено постану пуноправне чланице Европске уније иритирао је званичну Подгорицу, која сматра да је испред Србије на путу ка ЕУ, па јој се не допадају наговјештаји да ће можда морати да сачека свог већег сусједа.
„Ми смо у процесу много дуже и скоро завршавамо преговоре које они тек почињу“, рекао је амбасадор Црне Горе у ЕУ Бојан Шаркић, додајући да црногорским званичницима смета чак и то што је у редоследу помињања фаворита Србија на првом мјесту.
Оно што је посебно непријатно по црногорске власти јесте околност да је Подгорица све своје изузетно непопуларне потезе и одлуке минулих година као што су признање Косова, увођења санкција Русији, па чак и Сирији, или улазак у НАТО, правдала тврдњом да ће Црна Гора на тај начин, за разлику од Србије, која на истовјетним питањима води дијаметрално супротну политику, моћи брже да се прикључи Европској унији и интегрише у њу.
Примјер Црне Горе је на крају дана по свему судећи убједљиво показао да се политика апсолутне послушности и сервилности према Западу баш и не исплати, а тај утисак снажно подупире и случај Албаније и Косова, код којих је најновији план Брисела, према писању Политика, произвео „збуњеност и љутњу“.
Парадоксално, али истинито, управо су добри односи Београда и Москве, према тумачењу премијера такозване државе Косово Рамуша Харадинаја, помогли Србији да у очима Европске комисије добије „повлашћен третман, јер игра на карту могућег приближавања Русији“.
Хашим Тачи отишао је и корак даље, па је сугерисао да стратегија коју промовише Брисел може бити „исламофобична“, јер земље са претежно исламским становништвом ставља у други план у односу на претежно православне државе.
Такође, дефинитивно се испоставило и да сам улазак у НАТО за Црну Гору и Албанију није био од нарочите помоћи и да не гарантује бржи улазак у Европску унију у односу на Србију, која не одступа од политике војне неутралности.
Аналитичар Игор Дамјановић за Спутњик каже да се испоставило да је политика црногорске дипломатије, која је све вријеме подразумијевала испуњавање потпуно сулудих захтјева које је ЕУ испостављала, као што су признање Косова, увођење санкција Русији или гласање за пријем Косова у Унеско противно вољи већине црногорских грађана, на крају резултирала без икакве стварне користи за Подгорицу.
„Како вријеме пролази показује се да осим краткорочне наклоности ЕУ бирократа, Ђукановић и његови послушници за своју вазалну политику према ЕУ, којом су осрамотили и обесмислили вјекове црногорске историје, неће добити апсолутно ништа“, каже Дамјановић.
Дамјановић такође подсјећа да је пријем нових чланица у Европску унију превасходно политичка одлука, па би поред свих „услуга“ Бриселу, изостанак бржег пријема Подгорице у односу на Београд као награду за вишегодишњу лојалност, значио и дебакл црногорске спољне политике.
„Имајући у виду примјер Турске, која је у ЕУ позвана прије три деценије, а чија је интеграција, политичком одлуком, блокирана на самом почетку, те Румуније и Бугарске, које су тамо учлањене преко реда, рекао бих да испуњење критеријума у претприступним преговорима има мало значаја. Уколико Брисел ипак донесе одлуку да земље на Западном Балкану прими у своје окриље, а Србију прихвати истовремено, или чак прије него Црну Гору, то би представљало нокаут за спољну политици Мила Ђукановића“, сматра Дамјановић.
Политички аналитичар Стефан Ђукић за Спутник оцјењује да је Европска Унија политичким пријемима многих земаља у прошлости уништила свој кредибилитет, па данас земље кандидати више не размишљају о поглављима и примјени европских стандарда, већ само како да политиком послушности, као рецимо кроз непотребне санкције Русији, купе себи мјесто у европском клубу.
Међутим, како упозорава наш саговорник, таква политика не може да траје вјечно, нити да дâ претјеране резултате, на шта конкретно и упућују примјери Црне Горе и Македоније.
„Ми смо имали македонског лидера Николу Груевског, који је испуњавао сваки диктат САД и ЕУ, па је управо уз утицај тих центара смијењен када су Брисел и Вашингтон процијенили да је вријеме дошло, док Македонија није никад даље од било каквих интеграција. То се у Црној Гори дешава на другачији начин, кроз стављање у исти колосјек са Србијом. Једноставно, ако је ЕУ агенда Владе Црне Горе да се умили Бриселу, не кроз испуњавање стандарда, већ кроз ситне геополитичке услуге, онда је логично да очекује да ће и ЕУ тако да је третира и да ће евентуално да је прими када њима то буде корисно, а то значи једино у пакету са Србијом“, закључује Ђукић.
