Наша земља била је међу првим у свету са службом за осматрање и обавештавање о опасностима из ваздуха. За понос једне мале нације или тек несрећна околност, пре две године обележен је век постојања рода војске ваздушног осматрања, јављања и навођења.
Из штампе је тим поводом изашла књига „Небо на длану“, коју многи називају монографијом, а реч је заправо о капиталном делу које детаљно апсолвира важност овог рода војске.
Аутор Рајица Бошковић, пуковник у пензији, описао је цео век ВОЈИН-а у који је стало све, од наредбе војводе Радомира Путника за формирање извиђачке станице 1915. године до херојства припадника овог рода у борби против НАТО-а агресора 1999. године.
Асоцијације обичних људи, када виде плаву униформу, по правилу јесу на пилоте, звезде које видимо на небу и у рату и миру, чија популарност се није губила од почетака ваздухопловства до данас. Ретко размишљамо о људима који све посматрају и јављају праве информације, без чега би одбрана била готово немогућа.
Саговорник Спутњика управо тиме објашњава наслов свог дела.
„Књига има наслов ’Небо на длану‘, да нагласим труд многих генерација које, војнички речено, контролишу наш ваздушни простор. Данас је лепо рећи да смо добили ловачке авионе, али они су на стајанци и биће употребљени тек када стигне обавештење са радара да авион треба да полети и изврши задатак“, каже Бошковић и наглашава да је сарадња свих делова рода увек добра и да функционишу „као један“.
Наредба војводе Путника узима се као почетак. Међутим, прва осматрања и приручне извиђачке станице постојале су у Србији и пре 1915. године. Годину дана раније, у сарадњи са француским пилотима, вршена су прва извиђања аустроугарских снага које су кренуле у ратни поход на Србију.
Наша земља је прва на европском тлу употребила авионе у Балканским ратовима током опсаде Скадра 1913. године. Непосредно после тога, дошли су људи из ваздухопловних снага Француске и Енглеске, како би записали и понели искуства пионира нашег ваздухопловства стечена током првих ваздушних дејстава у историји ратовања.
У периоду између два светска рата служба осматрања није напредовала у организационом смислу. Наше снаге су 6. априла обориле 40 немачких авиона, а наш саговорник каже да је већи отпор био немогућ, управо због запостављене службе којој је он као официр ЈНА, како каже, с љубављу, посветио свој живот.
„За време Краљевине Југославије, као што су многе ствари стале пред 1941. годину, тако и ова служба осматрања није напредовала. Непосредно пре рата била је у надлежности жандармеријских станица које нису биле опремљене адекватним средствима везе, већ обичним телефонским централама. Кад би информација о налету непријатеља дошла до ловачке авијације, било би сувише касно. Систем је затајио, а пилоти који су били хероји у том рату, успевали су без помоћи ваздушног осматрања“, говори Бошковић.
Током Другог светског рата постојала је само служба ваздушног осматрања, јер авијације није било. У књизи се помињу Ужичка република и десант на Дрвар и савезничка база на острву Вис са авионима и радарским системима. Међутим, у послератном периоду дошло је до убрзаног развоја РВ и ПВО, каже Бошковић за Спутњик.
„Од 1952. године имали смо најсавременија радарска средства. У циклусу од десетак година занављали смо их тако што смо пратили развој авијације и ракетних јединица. Могли смо само да осматрамо ваздушни простор због заштите, али да бисмо обезбедили ловачке авионе и податке за ракетне јединице, морали смо стално да мењамо средства. Тако смо и у НАТО агресију, иако смо били слаби, исцрпљени као држава, ушли са веома развијеним, модерним радарским средствима“, присећа се гост Спутњика.
Систем ваздушног осматрања, јављања и навођења је у НАТО агресији направио светски преседан, функционисао је свих 78 дана рата, то је у савременим ратовима незабележено. Диве нам се и бивши непријатељи, а бројне војне делегације, па чак и из Вијетнама и Кине, интересовале су се за то како смо успели да све време одржимо радаре у функцији.
Обарање чувеног „невидљивог“ бомбардера Ф-117 А изнад Буђановаца и данас је тема многих емисија широм света. Последња у низу је прича сателитске ТВ „Национална географија“ са обореним пилотом. Нашег саговорника смо питали како је тај авион постао видљив и оборив, иако су његови конструктори до тог дана тврдили супротно.
„Драго ми је да је неко коначно поставио ово питање. Невидљиви је открила наша јединица смештена у рејону између Пазове и Инђије. Нисмо знали да је невидљив, био је то мали стални одраз на радару, водили смо га ручно. На основу тог податка донета је одлука да се укључи одређена јединица на том простору, јер је ’невидљиви‘ у ваздушном простору пре гађања био већ десет, петнаест минута. Дакле, нисмо га открили случајно, то је био резултат стручне обучености старешина и војника који раде на радарима. Ми смо све време пре агресије искључиво проучавали принципе вођења, извиђања, дејства и невидљивости“, прецизира Бошковић.
Он објашњава да су током 1998. године простор изнад Качаничке клисуре редовно надлетале беспилотне летелице, о чему су извештавали граничари, јер су биле невидљиве за радар који је био постављен на Голешу изнад Приштине.
Рајица Бошковић, у непосредној ратној опасности, по задатку одлази на то место, како би обезбедио будуће успешно осматрање непријатељских авиона у каснијим дејствима.
„Комадант пука Гвозден Урошевић лично је авионом МиГ 21, наглашавам лично, јер то је био тежак задатак, летео маршрутом којом лети беспилотна летелица, а ми смо са Голеша осматрали и бележили сваки окретај антене. Циљ нам је био да видимо зашто је сноп поломљен, можда због рудних магнезита. Ту летелицу одлично смо видели, закључили да је рефлексна површина сувише мала и тада у праксу увели да нам радарски системи никада не раде аутоматизовано, већ да их мора пратити искусан човек који прати како ти системи раде. Тако је пао и ’невидљиви‘‘‘, објашњава Бошковић.
Међутим, аутор књиге „Небо на длану“, цитирајући генерала Владимира Лазаревића, каже да је непријатељ успео оно што није током бомбардовања. После НАТО агресије ми смо поново направили чудо, јер смо све те радарске системе вратили у живот и модернизовали, али то није дуго трајало, каже Бошковић.
„После 2006. године политичким одлукама 126. бригада ВОЈИН, јединица одликована орденом Народног хероја, преведена је у службу, више није род. Изгубили смо органе који су били надлежни за развој тог система. Нису успели да нам униште радаре у рату, али смо их изгубили у ономе што смо звали реформа војске“, са жаљењем констатује овај пуковник у пензији.
Србија данас има десет ловаца МиГ 29 који ће ускоро бити дубински модернизовани, а у наредне две године сигурно ће купити још четири, дакле, поново ћемо имати ескадрилу мигова. Рајицу Бошковића на крају разговора за Спутњик питали смо шта је данас са нашим радарским системима, да ли ће моћи да прате обновљену авијацију.
„Са горчином могу да кажем, без критиковања садашњих колега, јер су они немоћни, наш војни систем је доста урушен управо таквим односом. Био сам командант бригаде 2005. године, на име смањења војске пензионисани су ми људи, инжењери електронике, потпуковници, који су се школовали у Енглеској и Русији, са 30 година стажа. Ми ћемо сутра купити радар, али да ишколујемо нове људе, не можемо“, категоричан је Бошковић.
Додаје да је кроз нашу историју ПВО била јака само када је био складан однос између ловачке авијације, ракетних јединица ПВО и јединица ваздушног осматрања и јављања, да је то на неки начин свето тројство сигурног неба.
„Без складног односа те три компоненте, немогуће је имати јак систем противваздушне одбране“, закључује Бошковић.
Књига „Небо на длану“ његов је дуг генерацијама које је наследио у овој часној професији, али и сведочанство и наук новим поколењима како се треба борити у нади да ће служба поново постати војни род.
Бошковић је уверен да тако мисле сви припадници ВОЈИН-а, наши тихи хероји, који све време, буквално непрекидно раде, далеко од очију јавности, ловорика и признања која им свакако припадају.
