Када је, фебруара 2000. године, аустријска Слободарска партија (ФПО) први пут постала чланица владајуће коалиције, и тада, као и данас, са конзервативном Народном партијом (ОВП), све је посматрано као инцидент који тешко може да се понови.
Међутим, са данашње дистанце, био је то почетак краја политичког консензуса у послератној Аустрији, према којем је политичка моћ подељена између конзервативаца, социјалдемократа, радничких синдиката и удружења послодаваца. Прошлогодишњим председничким изборима, на којима су се, за место председника Аустрије борили кандидати зелених и слободара (на којима је победио кандидат Зелених Александер Ван дер Белен) и овогодишњим парламентарним изборима, који су резултирали „црно–плавом коалицијом“, стављена је тачка на једно дуго политичко превирање унутар Аустрије.
Наравно, од почетка века до данас много тога се на аустријској политичкој сцени изменило. Тако су Слободари ублажили неке своје ставове, који су углавном везивани за личност њиховог покојног вође Јерга Хајдера. Такође, и конзервативни народњаци, под вођством младог и амбициозног Себастијана Курца, скренули су довољно удесно да би коалиција „плавих“ слободара и његових „црних“ конзервативаца изгледала природно и прихватљиво за све. Данас више нема бојкота и санкција ЕУ, демонстрација на бечким улицама, забринутости за будућност Аустрије.
На спољнополитичком нивоу, нова Влада намерна је да и даље афирмише неутралност Аустрије и у том смислу да, како стоји у коалиционом споразуму, буде место за дијалог између Истока и Запада.
Иако Аустрија, према речима новог канцелара Курца, неће напуштати јединствену европску политику према Русији, жеља његовог заменика Штрахеа јесте да санкције Русији буду укинуте, а да Аустрија у том процесу буде посредник.
Пре неколико година ЕУ је, под утицајем и на наговор САД, завела санкције Русији, подсећа професор београдског Факултета политичких наука Слободан Самарџић.
То је био, како Самарџић каже, хазардни потез европских званичника, с обзиром на добар развој односа ЕУ и Русије — трговина, културна размена, туризам и велика улагања инвестиционог капитала, пре свега из Немачке у Русију, прекинути су јер су САД виделе да постоји проблем њиховог утицаја на Западну Европу, објашњава Самарџић.
„Из лојалности према Америци и због неких дугова из прошлости, државе ЕУ су прихватиле то. У задње време, евидентно је да се Немачка експлицитно опире томе, раније је невољно прекинула тај однос. Она се опире томе и својим делима, то јест закључивањем уговора о ’Северном току 2‘, а све више и реторички. То је контекст на који добро належе намера нове Владе Аустрије да не слуша изричито Брисел и Вашингтон у ономе што они траже, а то је опстанак санкција и затезање односа са Русима, и да ради на једној повећаној сарадњи“, каже Самарџић.
Премда важи за стабилну државу, Аустрија нема великог утицаја ни у политици, нити у економији ЕУ, наглашава он, али она у миљеу који је Немачка већ створила може да допринесе нормализацији односа између Русије и ЕУ.
Иако, према његовом мишљењу, унутар ЕУ не постоји блок држава које би могле да сачињавају „проруску коалицију“, довољно је да Немачка, у последњих десет година најутицајнија чланица Уније, буде заинтересована за нормализацију односа између Истока и Запада, каже Самарџић, а и њој значи да се још нека земља залаже за исто то.
„Ове друге земље су опортунистичке, као што је, рецимо, Француска или неке друге утицајније земље унутар ЕУ, јер оне већ деценијама не воде своју политику. Добра околност у овом контексту је да је Британија изашла из ЕУ, јер она је била највећи противник те сарадње и традиционално има веома лоше односе са Русијом. Последњих деценија она је постала сарадник или, штавише, пион САД у целокупној европској политици, а пре свега према Русији. Лоша околност је што земље Источне Европе, нове чланице, прибалтичке земље и Пољска, пре свега, према Русији имају страшно негативан однос“, каже Самарџић.
Чланице Уније на истоку Европе у геополитичком смислу немају поверења у Брисел и заједничку европску спољну и безбедносну политику, већ се држе Сједињених Држава и НАТО-а као својих заштитника, додаје он.
Процес нормализације односа између ЕУ и Русије неће ићи лако, каже Самарџић. О том процесу прво између себе треба да се договоре чланице Уније, али сада постоје наде да до тога може доћи, закључује он.
А наду да ће се односи Русије и ЕУ нормализовати доноси управо аустријска Слободарска партија, чији лидери оспоравају санкције откако су уведене. Још од 2015. године Штрахе скреће пажњу на чињеницу да аустријска економија губи око милијарду евра годишње због санкција које је ЕУ наметнула Русији.
Он је неколико пута за аустријске медије поновио став да Русија није агресор који се шири ка границама ЕУ, алудирајући да је НАТО тај који својом агресивном политиком жели да опколи Русију.
И Штрахе и други функционери ФПО-а више пута су посетили Москву у последњих неколико година, а прошле године ФПО је потписала меморандум о разумевању са Јединственом Русијом, владајућом руском партијом.
