Директор Канцеларије за Косово и Метохију (КиМ) Марко Ђурић изјавио је да ће Србија тражити и инсистирати да буде извршена ревизија приватизација на КиМ, јер су оне урађене на криминалан начин, противно домаћим и међународним прописима и резолуцијама.
После округлог стола у оквиру унутрашњег дијалога на којем су учествовали представници економских факултета, института и струковних удружења, Ђурић је казао да је Канцеларија за КиМ направила свеобухватну базу података имовине.
Према подацима Владе Србије, 58 одсто имовине на Косову и Метохији припадало је Србима, Српској православној цркви и предузећима у државном власништву. Та имовина је од 1999. године, када је УНМИК преузео контролу над јужном српском покрајином, постепено прелазила у руке Албанаца.
УНМИК је до 2003. на располагање Косову предао непокретности државе Србије на Косову и Метохији у вредности од око 1,5 милијарди евра.
Чак је и Мисија ОЕБС-а на Косову и Метохији у извештају из 2008. године закључила да ће приватизација на Косову ићи тешко, јер је нејасна власничка структура на КиМ, позивајући се још на период национализације приватног власништва, које је по европским конвенцијама — неприкосновено.
Отимање имовине Републике Србије и српских предузећа спровођено је кроз нелегалну приватизацију, која је на Косову и Метохији имала око 30 „приватизационих таласа“.
Већ до марта 2010. године, према подацима којима је располагало тадашње Министарство за КиМ, Приштина је приватизовала 545 друштвена предузећа, вредних 220 милијарди долара. У 95 одсто случајева купци су били Албанци.
Предузећа су приватизована, односно продата по далеко нижој вредности од тржишне. Најбољи пример за то је приватизација „Пећке пиваре“, из јуна 2006. године, која је продата за 11,1 милион евра једном албанском бизнисмену, што је, према објективним проценама, износ који је 10 пута мањи од реалне тржишне вредности.
Ђурић каже да је више од 900 фабрика на КиМ, чији је власник држава Србија, „отето“ у процесу такве пљачкашке приватизације, а да Срби на КиМ или држава Србија нису добили ниједан динар.
Он, међутим, истиче да држава Србија има папир за сваки уложени динар током протеклих деценија на КиМ и да ће тражити ревизију приватизација.
Један од учесника скупа, економиста Љубомир Маџар сматра да по питању власништва треба бити доследан и да не треба правити компромисе. Он сматра да су наши аргументи веома јаки, будући да је велики број фирми на Косову био у власништву Србије или су биле филијале српских фирми.
Колико је после тог отимања, које траје већ дуго, изводљива ревизија приватизације? Одговарајући на то питање, саговорник Спутњика, економиста, стручњак за ту проблематику Махмуд Бушатлија напомиње да право на имовину и заштита тог права јесте једно од темеља државе. Он зато претпоставља да би Запад био спреман да прихвати сваку иницијативу да се имовинска и правна питања на Косову и Метохији морају решити.
Бушатлија каже да сигурно постоје сви релевантни документи који указују на то на који начин се градило и индустријализовало Косово и Метохија. Ипак, када је у питању ревизија, он не види да на Косову постоји институција која би могла да то спроведе и да понуди неко добро решење са којим бисмо ми били задовољни пре свега као улагачи.
„С друге стране, не знам да постоји нека институција ван Косова која би могла да буде надлежна за решавање имовинских питања на Косову и Метохији“, каже Бушатлија.
Уз то, он додаје ако би неки суд и донео одлуку да се поништи приватизација и држави врати оно што је приватизовано, питање је да ли би, с обзиром на то чиме су резултирале те приватизације, имало шта и да се врати.
Он сматра да би од користи било спровођење неке врсте реституције, којом би било враћено оно што је људима одузето и национализовано после Другог светског рата, као и оно што је подржављено у том сецесионистичком процесу које Косово заговара.
То, напомиње он, подразумева и враћање црквене имовине, што би било јако важно, јер на Косову, а поготово у Метохији, доста земљишта, шуме и објеката су припадали Српској православној цркви. Добар део тога је национализован после Другог светског рата, а добар део је отет у дешавањима деведесетих година прошлог века и током прве деценије 21. века, истиче тај економиста.
Он сматра да се документа о власништву које поседује држава Србија могу искористити у даљем преговарачком процесу јер су то ваљани документи.
„Ако су документи економски ваљани, правно ваљани, они су и политички ваљани документи. Колико ће то бити искоришћено зависи од политике“, истакао је Бушатлија.
