Чак и они који не воле ни Русију ни њега, морали су да признају да гледају великог државника велике земље.
Економске теме нису биле у првом плану, али су биле окосница читавог наступа. Као што чврст темељ омогућава да се дивимо фасади неке зграде, Русија је, у то више нема никакве сумње, успјела да преживи наметнути финансијски рат, да контролише штету нанијету економским санкцијама доброг дијела држава са којима је развијала дугогодишње пословно партнерство, да сачува стандард становништва и, као резултат свега, да забиљежи привредни раст. Скроман, али неспоран.
Владимир Путин је, говорећи о свом америчком колеги, поново понудио руку сарадње, позвао на побједу разума и похвалио неке његове успјехе на унутрашњем, економском плану. Свјетска јавност је, одмах, обавијештена да је Доналд Трамп, у телефонском разговору, са захвалношћу прихватио ову похвалу.
Мудар државник ће похвалити своје „партнере“, посебно ако се они понашају као противници, а нарочито када их чисто и извјесно побиједи. Владимир Путин је мудар, јер не заборавља.
Годинама уназад је званична Америка испољавала одвратну ароганцију према Русији, њеном руководству и народу у цјелини. Барак Обама, претходни амерички предсједник, популарна марионета Вол стрита, пријетио је да ће уништити руску привреду, бацити руски народ у сиромаштво и натјерати га да, на кољенима, моли за милост и привилегију да добије „слободу“, ако понизно прихвати окупацију. Казнене мјере према Русији су примјењиване низ година, али су тек поводом инсцениране кризе у Украјини показале право лице и јасне намјере.
Да би био нанесен јак ударац Русији, вјештачки је била смањена цијена нафте. Примарни циљ — сламање Русије, није био остварен, али су колатералне негативне посљедице забољеле саму Америку. Америчка индустрија добијања нафте из шкриљаца се нашла пред уништењем. А то је била једина свијетла тачка америчке економије у претходних пет година и грана која је обезбјеђивала бројне и добро плаћене послове. Велики број компанија је изгубио уносне послове са Русијом.
Русија се суочила са тешким посљедицама, али није ни помислила на капитулацију. Штавише! Припремила је и предузела низ мјера којима циљ није био само одговор на финансијски напад Америке, већ изградња дугорочног и бољег одбрамбеног и развојног финансијског система. Након почетног шока и истинског суноврата, рубља се стабилизовала, што је довело и до пораста цијене нафте на берзама.
Ипак, централни узрок опстанка и опоравка руске рубље налазио се у подршци коју је Русији понудила и остварила Кина. Тако је посљедица америчког напада на Русију (и Кину, с друге стране) родила резултат који се никако не свиђа нападачу. Русија и Кина, не само да су одавно жељеле, већ су тако биле приморане да јачају своју монетарну и укупну, стратешко одбрамбену сарадњу. Све док једног дана, као што су неки одавно предвидјели (или прижељкивали) не буду објавиле да стварају заједничку валуту, у чијој ће основи бити њихове појединачне златне резерве (обје државе одавно купују злато) и сировине и робне залихе, којима нема премца на остатку планете. Иронијом судбине, тада су многи помислили да је управно ондашња америчка администрација одсвирала прве ноте пјесме: „Збогом доларе…“.
Здраворазумски се зна, а историјски је доказано, да је сваки вид напада на Русију апсурдан. У питању је огромна земља и велики народ који се брани самим својим постојањем. Узгред, као и код Срба, само Руси имају право на сопствено самокажњавање кроз међусобне братске сукобе.
Прагматични Американци кажу: „Кад већ не можеш да га побиједиш, ти му се придружи“. Можда ту треба видјети смисао и похвале и захвале?
