Оно што свакако највише интригира вјероватно не само црногорску, већ засигурно и регионалну јавност, јесте дилема да ли ће се дугогодишњи први човјек ДПС-а Мило Ђукановић још једном кандидовати за функцију предсједника Црне Горе.
По свему судећи, ради се о одлуци која није нимало једноставна ни за самог Ђукановића, који је првобитно одлуку о предсједничком кандидату ДПС-а најавио за крај новембра, да би убрзо потом стао на лопту и саопштио да ће се о томе изјаснити тек на крају године.
Нема сумње да би Ђукановић као предсједнички кандидат ДПС-а био идеалан избор за ту партију, о чему свакодневно свједоче и све учесталији јавни апели бројних високих функционера ДПС-а да Ђукановић на концу прихвати кандидатуру.
Ту је такође и широко распрострањена перцепција многих аналитичара и јавности да би Мило Ђукановић као предсједнички кандидат био практично непремостива препрека за цјелокупну опозицију која дјелује прилично дезоријентисано и већ мјесецима пролази кроз неки вид агоније.
Са друге стране, оно што је за ДПС добитна формула за тучу на домаћем терену, чини се да би могло да буде потенцијално веома рискантно када је ријеч о међународном плану.
Наиме, јавна је тајна да је Ђукановић прилично непожељан партнер за одређене веома важне центре моћи који су од великог значаја за европски пут Црне Горе, а ту се прије свега мисли на Берлин, који осим што је практично „главни град“ Европске уније, већ скоро двије деценије одбија да уврсти Ђукановића у ред пожељних саговорника са Балкана.
Тако долазимо до чињенице да је, поред дугогодишњег одбијања Ангеле Меркел да се сретне са Ђукановићем, позната и околност да су врата за првог човјека ДПС-а затворена и у Москви, па се поставља питање да ли је за једну европску државу упутно да је представља човјек коме је практично онемогућена сарадња са Њемачком и Русијом.
И наравно, да ли Ђукановић ако су све наречене ствари познате, представља превасходно дио проблема, а не дио решења за саму Црну Гору?
У том смислу, нема сумње да би за земљу, која претендује да се ускоро придружи ЕУ, Ђукановић као политичка фигура представљао озбиљан баласт на европском путу.
Политички аналитичар и новинар Дражен Живковић пролонгирање одлуке о томе ко ће бити кандидат ДПС-а на предсједничким изборима, за Спутњик тумачи као „јасан показатељ да је Мило Ђукановић под притиском појединих међународних центара да одустане од намјере да се кандидује за предсједника Црне Горе“.
„Његова кандидатура готово извјесно би значила и побједу на предсједничким изборима, па одлагање да се саопшти ко је кандидат ДПС-а, значи да је Ђукановић под баражном паљбом споља да одустане од кандидовања. Наравно, Ђукановић као искусан политичар зна да му управо слањем индиректних порука да одустане, поједини међународни центри моћи управо шаљу сигнал да је непожељан на функцији првог човјека Црне Горе. Он има исувише криминалног путера на глави да би могао да се инати са међународном заједницом, па је очекивано да ће одлуку о томе ко ће бити кандидат ДПС-а држати у тајности што је дуже могуће“, каже Живковић.
Живковић је такође прокоментарисао и познату чињеницу да Берлин деценијама не гледа благонаклоно на Ђукановића, што он тумачи као главни разлог због којег се први човјек ДПС-а до овог тренутка није прихватио предсједничке кандидатуре.
„Сви смо свједоци да Ђукановића никада од почетка његове владавине, а то је више од двије деценије, нијесу примили њемачки државници који иначе играју најзначајнију улогу у Европи. Све незваничне информације говоре да је управо Њемачка прва послала индиректну поруку Ђукановићу да не би било добро да се он кандидује на наредним изборима. Јер знајући Ђукановића, да нема притиска споља, он би већ прије мјесец дана озваничио своју кандидатуру. Реално, ако Ђукановић не буде кандидат, само нестраначка личност коју би подржала комплетна опозиција има озбиљне шансе да побиједи било ког другог кандидата ДПС-а. Сваки други сценарио, гдје би се кандидовали страначки прваци, бојим се, унапријед је осуђен на пропаст“, закључује наш саговорник.
