Хашка пресуда шесторици босанских Хрвата и самоубиство Слободана Праљка у хашкој судници довели су до новог таласа напада на Месића, пише „Јутарњи лист“.
Месић је сведочио у поступцима бившем вуковарском градоначелнику Славку Докмановићу, у поступку Слободану Милошевићу и у суђењу генералу Тихомиру Блашкићу.
Суђења Блашкићу и Докмановићу одвијала су се пре његовог избора за хрватског председника, а у процесу Слободану Милошевићу сведочио је након избора за председника.
На питање која су од тих сведочења била тајна, он каже:
„Нема тајних сведочења. Био сам заштићени сведок и то зато што је 1998. године уочи сведочења у процесу генералу Тихомиру Блашкићу против мене покренута оркестрирана кампања у којој су предњачиле три новинарке, или како смо их тада звали, ’три грације‘: Олга Рамљак, Алекса Црњаковић и Дуња Ујевић. Оне су највише дизале температуру. И зато сам пристао да за почетак будем заштићени сведок. То, међутим, не значи да је реч о тајном сведочењу. Нема ту никакве тајне“, рекао је он.
У сва три поступка за сведока га је предложило тужилаштво.
На питање шта мисли о оптужбама да су баш његова сведочења довела до осуђујућих пресуда босанским Хрватима, Месић каже да су то „конструкције“.
„Тихомир Блашкић је жив и може и он о томе да се пита. На сведочењу Блашкићу, о њему сам рекао једну једину реченицу — да не знам ништа о његовом ратном путу и да смо се само једном срели у саборском кафићу — он је био у одори генерала ХВО-а. Ја сам у томе процесу говорио о политици Хрватске и тадашњој политици Југославије. Потпуно је друга ствар смета ли то некоме“, казао је.
Оптужују га и да је теретио хрватски државни врх за умешаност у рат у Босни и Херцеговини.
„То су конструкције. Говорио сам оно што је забележено на више места у свим мојим сведочењима пред Хашким судом. Зашто ме не питају о сведочењу у случају Слободана Милошевића и Славка Докмановића? Зашто оне који ме нападају то не интересује? У Београду сам 1990. разговарао с Бориславом Јовићем, који је у исто време кад и ја био члан Председништва СФРЈ.
Рекао сам му да би било добро да зауставимо ’балван револуцију‘, да седнемо за сто, да питања која морамо разрешити разрешимо без оружја, јер решавање проблема балванима Србе у Хрватској води у самоубиство. Питао сам га да ли су Србији потребни Срби у Хрватској. Одговорио је: ’Не‘. Питао сам га треба ли Србији хрватска територија. Одговорио је: Не треба‘. ’А, шта вама треба‘, питао сам.
Одговорио је: ’Нама треба 63 одсто Босне и Херцеговине. То је‘, рекао ми је, ’било српско, јесте српско и српско мора остати‘. Рекао сам: ’Ако је то тако, идемо онда ти, ја, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић сести за сто, па да видимо о којим проблемима се у Хрватској ради, па да се они покушају решити кроз институције у Хрватској, без ’балван револуције‘ и оружја‘. Звао је Милошевића и он се сложио. Одмах сам сео на авион и одлетео у Загреб, јер нисам хтео о томе с Туђманом да разговарам телефоном. Пренео сам предлог Туђману и он се сложио. Међутим, то је Туђману био сигнал да би било добро да он седне с Милошевићем и он је заиста за јануар 1991. године договорио њихов сусрет у Карађорђеву“, испричао је Месић.
Он додаје и да је то био први физички сусрет Туђмана и Милошевића.
„Тај је сусрет одржан без мене, а Милошевић је на њега дошао без Борислава Јовића. Увек сам петком и суботом долазио из Београда у Загреб и ми смо га чекали да се врати из Карађорђева. Пре тога сусрета рекао сам ми да не смета што се он одржава у Карађорђеву, али он је рекао: ’Сасвим је свеједно где ћу се с њим наћи, најважније је да чујем шта он жели‘. На тај састанак у Карађорђеву из Хрватске су отишли Туђман и шеф његовог кабинета Хрвоје Шаринић. Кад су се њих двојица вратили из Карађорђева, састали смо се с људима из тадашњег хрватског државног врха. Имали смо по столовима кафу, чај, неко пиће. Туђман је ушао у собу и рекао:
’Рашчистите одмах столове, Хрвоје, дај карте‘. И тада је Туђман објаснио шта Милошевић предлаже. Рекао је да Хрватској предлаже бановинске границе плус Цазин, Кладушу и Бихаћ. Пренео је што му је тачно рекао Слободан Милошевић. Рекао је: ’Фрањо, ти узми Цазин, Кладушу и Бихаћ, то мени не треба, то је такозвана ’турска Хрватска‘‘. Упитао сам Туђмана: ’А шта каже Алија?‘
Одговорио ми је: ’Шта се има Алија питати, кад се хрватске и српске шкаре сложе, нема се Алија шта питати‘. Рекао сам му: ’Слушај, то онда значи рат‘. Рекао је: ’Ма какав рат, то је избегавање рата‘. Тако је отприлике текао тај разговор. После тога Туђман је отишао и на други састанак с Милошевићем.“
На питање да ли је већ у јануару 1991. након првог сусрета Туђмана и Милошевића знао да њих двојица договарају поделу БиХ Месић одговара потврдно.
„То је био предлог Слободана Милошевића. Он нам није рекао да је то прихватио, већ да је то предлог Слободана Милошевића, али било је очито да је с тим предлогом био одушевљен. На други састанак с Милошевићем, Туђман је отишао у једно друго ловиште, Тиквеш, али мене више није звао на састанак на којем је реферисао о њему, тако да не знам што је на крају договорено. У сваком случају, предлогом Слободана Милошевића на првом састанку о подели Босне био је одушевљен“, рекао је Месић.
